Христовим рођењем разрешен си свеза старог рођења

Published On: 04/01/2022

Увек актуелну беседу 38. на Богојављење тј. Рођење Христово, чије одломке доносимо, Свети Григорије Богослов изговорио је у Цариграду, почетком 380. или 381. године. У то време на Истоку је још увек Божић празнован у склопу празника који се називао Јављање или Богојављење. Поред Рођења Христовог, тог дана прослављано је још и поклоњење мудраца, Христово крштење, али и свадба у Кани Галилејској. Празник Божића издвојен је на Истоку у деценијама које су следиле, по узору на традицију која је већ постојала на Западу.

Свети Григорије Богослов: Одломак из беседе 38. на Богојављење, то јест на Рођење Спаситеља    

(1) Христос се рађа – славите! 
Христос са небеса – сусрећите! 
Христос на земљи – узвисите се! 
Певајте Господу сва земљо!

И да обоје заједно кажем: Нека се узвеселе небеса и радује земља – зарад Наднебескога који постаде Земаљски. Христос је у телу – страхом и радошћу обрадујте се. Страхом – услед греха, радошћу – ради наде.  Христос је од Дјеве: жене девствујте, да Христу мајке постанете. Ко се не би поклонио Ономе од почетка? Ко не би славио Последњега?

(2) Опет се тама развејава, опет настаје светлост. Опет Египат бива кажњен тамом, опет стуб светлости обасјава Израиљ. Народ који седи у тами незнања нека види велику светлост богопознања. Старо прође – ево све ново постаде. Слово (старозаветно) се повлачи. Дух осваја. Сенке нестају. Истина наступа. Мелхиседек се испуњује. Онај који је без матере постаје без оца: без мајке претходно, а без оца у другом. Закони природе се укидају јер треба да се испуни горњи свет. Христос заповеда, немојмо се успротивити.

Сви народи запљескајте рукама, јер нам се роди Дете, Син нам се даде, Којега је власт на рамену Његовом – јер се узноси заједно са Крстом – и назива се име Његово: Анђео Великог – то јест Очевог – Савета. Нека Јован узвикне: „Припремите пут Господњи“. И ја ћу узвикнути значење овога дана: Бестелесни се оваплоћава, Реч (Логос) добија дебљину тела, Невидљиви бива виђен, Недодирљиви постаје опипљив, Ванвремени добија почетак, Син Божји Син човечји постаје, Исус Христос – јуче и данас и у векове исти.

Нека се Јудеји саблажњавају. Нека се Јелини (незнабошци) потсмевају. Нека јеретици болују од брбљарија. Повероваће онда када Га виде да узлази на небо. Ако ли не тада, онда када буде долазио са неба и као Судија заседао.

(3) Но то ће бити касније. А сада је празник Богојављења, то јест Рођења (Божића). Јер се обоје тако називају: два имена дата једном догађају. Јер се Бог јави људима рођењем. Прво као Бог: Онај Који Јесте и свагда Јесте из Свагдасуштога, а изнад узрока и разлога – јер нема већег логоса од Логоса (нема вишег смисла од Смисла); а друго (човек): постао је касније ради нас – да би Дародавац бића даровао и добробиће. Или, боље речено, пошто смо услед зла отпали од добробића, да нас у исто поново врати кроз оваплоћење. Име пак јављању је Богојављење, а рођењу Рождество (Божић).

(4) То је наше светковање. То данас празнујемо: Божји долазак људима – да бисмо ми Богу дошли, или, да тако кажем погодније: повратили се. Да свучемо са себе старога човека и да се у новога обучемо. И као што смо у Адаму умрли, тако у Христу да оживимо. Да се са Христом заједно родимо, и сараспнемо, и сапогребемо, и саваскрснемо. Јер треба да доживим добри повратак. И као што су грехом Адамовим од добрих ствари дошле жалосне, тако ће са Христом од жалосних опет повратити се добре. Јер тамо где се умножио грех, онде се још већма умножи благодат.

И ако нас је кушање забрањеног плода осудило, колико нас је више оправдало Христово страдање? Зато празнујмо не вашарски, него божански, не светски, него надсветски. Празнујмо не наш празник, него Нашега, или боље рећи Господњи празник. Празник не болести, него оздрављења, не првог саздања, него пресаздања.

(5) А како ће бити то празновање? Немојмо венцима китити капије, ни кола играти, ни улице украшавати. Немојмо очи засићавати, ни уши музиком заглушивати, ни нос поженствљавати, ни грло развраћати сластима, нитидодирима уживати – свим тим за порок погодним путевима и уласцима за грех. Немојмо се раслабљивати оделима меким и богатим, чије је најбоље својство беспотребност. Немојмо сјајним камењем ни бљеском злата улепшавати се, ни мазањима која лажно приказују природну лепоту и умишљена су против Божје иконе у нама.

Немојмо се одавати преједањима ни опијањима, са чиме је спојен телесни неморал, јер су злих учитеља лекције зле, или још тачније: од злог семења зли су плодови. Немојмо правити наслаге јела, спремајући тако уживање стомаку. Не одајмо се вину миришљавом, ни омађијаним јелима, ни луксузним мирисима. Немојмо да земља и море носе драго нам ђубре, јер тако ја називам свако уживање. Не настојмо да једни друге побеђујемо у неумерености. А за мене је неумереност све што је сувишно и преко потребе, нарочито док други (око нас) гладују и оскудевају, који су од исте иловаче и истог састава.

(6) Зато да то оставимо јелинима (многобошцима) и паганским надменим приредбама и светковинама, који боговима називају оне којима пријају мириси спаљиваних жртава, и који божанству своме на одговарајући начинслуже трбусима, пошто су зли измишљачи и жречеви и следбеници злих демона.

Ми пак, који смо поклоници Логоса, ако и треба у нечему да уживамо, уживаћемо у речи и закону божанском и у приповедањима о другим (догађајима) и о оним који сачињавају данашњи празник – да нам уживање буде својствено и блиско Ономе који нас је сазвао. […]

(13) На многе начине је човек раније био васпитаван, због многих грехова које је корен зла произрастао по разним временима и узроцима: речју Божјом, законом, пророцима, доброчинствима, претњама, казнама, водама, пожарима, ратовима, победама, поразима, знацима са неба, знацима из ваздуха, са земље, из мора; неочекиваним људи, градова и народа променама. Свим тим настојало се избрисати зло. На крају потребује јачи лек због опаких болести – међусобних убистава, прељуба, погажених заклетви, неприродних манија људи, и због највећег од свију и првога зла – идолопоклонства и преношења поклоњења са Творца на створења.

Па, пошто је то потребовало већу помоћ, већу и добија. А то је био сами Бог Логос, Предвечни, Невидљиви, Необухватљиви, Бестелесни, Почетак од Почетка, Светлост од Светлости, Извор живота и бесмртности, верни Одраз прволике Лепоте, Печат неизменљиви, Слика истоветна. Очев Израз и Реч долази у Своју слику, у човека, и тело узима ради мојег тела, и с душом умном се сједињује ради моје душе, очишћујући слично сличним. И у свему, осим у греху, постаје човек, зачет од Дјеве, која је и душом и телом предочишћена Духом – јер је требало и рођење почаствовати и девственост испоштовати – и произашао је из мајке Бог са примљеним телом, Један од двоје супротних – тела и Духа, од којих је једно обожило а друго се обожило. О, новога ли мешања! О, чуднога ли сједињења! Онај који Јесте постаје, и Нестворени ствара се, и Несместиви бива смештен, кроз разумну душу која је посредовала између Божанства и грубости тела, и Богати осиромашује, јер узима сиромаштво мојега тела, да бих се ја обогатио Његовим Божанством, и Онај који је пун празни се. Умањује се за кратко од Своје славе, да бих се ја причестио Његовом пуноћом. Какво је то богатство доброте! Каква је то тајна ради мене!

Имао сам удела у лику Његовом и нисам сачувао. Сада Он узима удела у телу моме, да би и лик спасао и тело обесмртио. И тако другу заједницу заједничари, много преславнију од оне прве, утолико што је тада дао нама оно боље, а сада узима удела у лошијем. То је од оног првог богоприличније. То је узвишеније за оне који ум имају.

(14) Шта ће нам на то рећи клеветници (јеретици), горке рачунџије Божанства, оптужитељи онога што је за похвалу, мрачњаци око светлости, неуки у мудрости, за које Христос узалуд умре, некорисна створења, творевине Лукавога? Зар за доброчинство оптужујеш Бога? Зар је зато Он мали што је ради тебе смирен? Зар зато што је Пастир Добри који душу полаже за овце дошао по изгубљену овцу на горе и планине где си ти приносио жртве, и нашао залуталу овцу и нашавши узео је на рамена на којима је и дрво Крста, и узевши повратио је у виши живот, и повративши је прибрао је онима који су остали (тј. анђелима)? […]

(17) А сада ми празнуј трудноћу Дјеве и поскочи радосно, ако и не као Јован из утробе, а оно као Давид при полагању ковчега завета. И поштуј попис народа, којим си ти записан на небесима. И рођење Христово поштуј, којим си разрешен од свеза старог рођења. И Витлејем мали почаствуј, који те је повратио Рају. И поклони се јаслама због којих си, будући бесловесан, нахрањен од словесности – Логоса.

‘Познај као во својега господара’, као што ти заповеда Исаија, и као ‘магарац јасле Господа својега’, ако неко буде од чистих и под законом и од оних који преживање речи узносе и који су погодни за жртвовање, или пак неко од оних за сада нечистих и који нису за јело и за жртву и припадају незнабожачком уделу.

Путуј са звездом и са мудрацима принеси даре: злато и тамјан и смирну – као Цару, и као Богу, и као за тебе Умрломе. Прослављај са пастирима. Запевај песму са анђелима. Састави хор са арханђелима. Нека буде заједнички празник небеских и земаљских сила. Уверен сам да се и оне сарадују и сапразнују с нама данас, пошто су човекољубиве и богољубиве. […]

(18) Само једно омрзни око Христовог рођења – Иродово убиство деце витлејемске или, можда боље, успоштуј и ту жртву која је истог узраста са Христом, жртвовану пре Опште Жртве.

Ако бежи у Египат, добровољно бежи с Њим, јер је добро бежати са прогоњеним Христом. Ако се у Египту задржи дуже, позови Га из Египта, где је добро поштован као Бог. Проходи беспрекорно кроз све Христове узрасте и снаге, као ученик Христов. Очисти се. Oбрежи се. Скини онај покривач од рођења. После тога поучавај у храму. Изагнај оне боготрговце. Буди каменован, ако и то треба претрпети. Провешће те кроз оне који те гађају. Добро знам да ће проћи и кроз њих, као Бог, јер се Логос не може каменовати.

Ако будеш приведен Ироду, немој много одговарати. Успоштоваће те и твоје ћутање више него других многе речи. Ако будеш шибан, затражи и оно остало. Окуси жучи, ради окушања (Адамовог). Напој се оцтом. Тражи пљувања. Прими шамарања и ударања. Окити се трновим венцем, строгим по Богу животом. Огрни се пурпурном кабаницом. Прими трску. Нека ти се ругалачки клањају они који исмевају истину.

На крају, сараспни се с Христом. Саумртви се, сапогреби се добровољно, да би и саваскрсао с Њим, и сапрославио се, и сацаровао, гледајући Бога колико је могуће и виђен будући од Њега, у Тројици поклањанога и слављенога, Којег и сада желим да нам се јавља јасније, колико је доступно свезанима телом, у Христу Исусу Господу нашем, Коме слава у векове. Амин.

Празничне беседе Григорија Богослова, превео владика Атанасије, Требиње – Врњачка Бања, 2001.

Извор: Митрополија згребачко-љубљанска

Најновије вести

Повезане вести