Ђакон Божидар Васиљевић: Βοανηργές – Синови грома

Published On: 20/05/2021

Павлова теза о (не)узалудности проповеди Јеванђеља о Христу Васкрслом, у најмлађим, Јовановским списима изражена је са много стила: Што бјеше из почетка, што чусмо, што видјесмо очима својима, што размотрисмо и руке наше опипаше, о ријечи живота; И живот се јави, и видјесмо, и свједочимо, и јављамо вам живот вјечни, који бјеше у Оца, и јави се нама; Што видјесмо и чусмо то јављамо вама да и ви с нама имате заједницу; а наша је заједница с Оцем и са Сином Његовим Исусом Христом. И ово вам пишемо да радост ваша буде испуњена. И ово је обећање које чусмо од Њега, и јављамо вама, да је Бог видјело, и таме у њему нема никакве. (1. Јн 1, 1 – 5).

Непосредни доживљај Спаситеља апостолу и Богослову не однемаже да prima teologia cristiana истече из његовог искуства. На чист и својеврсан философски начин развија тако теологију ране Цркве. Са друге стране, уколико би тражили део текста којим се прокламује сва универзалност Писма, то би веома лако могле бити претходне речи из Прве саборне посланице. Енциклични тонови посланице говоре о њеној свеопштости али и интенцији коју тематизује. Значај списа Corpus Ioannis је у томе што кроз време преносе опитно Јеванђеље, какав је био и сав живот њиховог аутора.

Како би другачије могло да се доживљено веродостојно пренесе, ако не кроз сретање и познање у личном искуству. То је знао љубљени апостол када је своје лично сусретање Господа узвишено предао. Живо и сентенциозно излажући поглавља, писац одмах поручује да је био један од тих који су чули, видели и опипали, а сада сведоче и јављају живот вечни (1 Јн 1, 2). Живот вечни у Јовановом предању није апстракција већ садашње, опипљиво сведочење. Он не излаже неку доктринарну теорију, него доживљену теологију живота вечног. Због тога га између осталог називамо Богословом. Лично, на личном опиту засновано сведочанство, ето то је Еванђеље, говорио је Свети Јустин Нови.

Стога, по речима једног другог теолога и философа, Црква није само припремање простора у свету за Христа будућег, који треба да дође; Црква по Васкрсењу и Вазнесењу Христовом јесте остварење реалности дарованог вечног живота сада (како читамо у Лукином извештају битни додатак „сада“ на Гори блаженстава (Лк 6, 21)). Његово реално присуство у Цркви и Литургији јесте живот који је никао из Васкрсења. Простор откривања те истине у списима, апостол Јован Богослов ствара својственим му избегавањем писања у првом лицу. Тек понекад у множини говори о потврди (не само) свог апостолства и привилегији коју носи. То чини свесно изостављајући себе, како би сместио Несместивог у редове које шаље.

Апостол ово не чини случајно или ради стила. Саборно сведочење о апостолству и епископству употпунио је најважнијом објавом на свету – да смо кроз Христа добили живот вечни. Јављајући ову радост и ми имамо заједницу са апостолима, а кроз њих са Оцем и Сином Његовим. У те две реченице апостол протолошки благовести сву проповед Цркве. Тако исказујући најдубље истине о Христу, као скромни али незаобилазни и ненадмашиви сведок Христов. Љубљени апостол  је истовремено доследан речима: Заиста, заиста вам кажем: Није слуга већи од господара својега, нити је посланик већи од онога који га је послао. (Јн 13, 16). Сведочење у правом смислу, не само из љубави, Јованова је одлика коју не заборавља.

Другим речима Јован пише: „Најважније је да вам јавим, децо љубљена, речи живота које дословно опипасмо“. Са апостолима, у више васкрсних јављања Христових, Свети Теолог је опипао, целивао и познао Тело Васкрслог Логоса лицем к лицу Онога Који развеза дјевствену утробу, јави се Христос као човек, јагње се назва, а непорочан би и неискусивши нечистоту, наша Пасха, као Бог истинити савршени назива се. (Канон Пасхе, песма пета). Ту Реч живота коју опипаше и размотрише апостоли, нама апостол раздаје. И онај који је видио, посвједочио је, и истинито је свједочанство његово, и он зна да истину говори, да и ви вјерујете. (Јн 19, 35). У свим битним моментима божанских откривања Христових он, поред Јакова и Петра, учествује од свог позива на апостолство (васкрсење Јаирове кћери, Таворски догађаји, Страдање итд.).

Који је карактер Јовановог прејемства и шта Исус препознаје код љубљеног ученика да га тако заволе? Најстарије Јеванђеље нам открива да је Господ синове Заведејеве назвао „синовима грома“ (Мк 3, 17). Само за њих Јеванђелист наглашава како их је Христос ословио, преводећи јеврејску реч Воанергес / רֶגֶשׁ בֲּנֵי  Βοανηργές – εργές / синови грома, заједници којој пише. Тај назив је по некима дошао негативно скицирајући њихову нарав. Међутим, анализом текста доћићемо до закључка да је овај завидни епитет уденут искључиво из ревносне апостолске фонетике синова Заведејевих. Лука сведочи да их је Господ опоменуо када су га, изненађени одбацивањем Христа од стране Самарјана, питали да као Илија зазову громове да их спале за грех (Лк 9, 51). Из ове пламене ревности је разумљиво зашто синови грома на другом месту траже од Христа да буду са Његове леве и десне стране у слави (Мк 10, 35 – 37). У томе не треба тражити исхитреност, него правични гнев и ревност. Он се у етосу Цркве тумачи павловским принципом: Гњевите се и не гријешите: сунце да не зађе у гњеву вашем. (Еф 4, 26).

Праведни гнев синова грома је персонификација људске борбе са гордошћу, страхом и грехом уопште. Изгонећи сваку охолост, самобитност и лицемерство напоље – праведни и ревносни гнев отвара хоризонте божанске љубави. Због тога нас апостол учи да ако имамо такву громовску љубав к Богу, која ће превладати у борби са грехом, не само да смо синови грома = синови Божји, него немамо разлог за било какав страх: У љубави нема страха, него савршена љубав изгони страх напоље; јер страх има муку. А ко се боји није савршен у љубави. (1 Јн 4, 18). Љубав коју исходи порођајна мука праведног гнева, Јованов је идеал и теолошко предање; истовремено и разлог зашто га тако заволе Господ Христос.

Сада видимо јасније аутора најлепшег Јеванђеља како држи своје ухо на грудима Месије. Он му из љубави открива издајника и под Крстом поверава Богоматер, имајући савршено поверење у апостолову усавршену љубав и громовско синовство. У одговору на победу Јованове љубави, Господ му даје оно за шта се до данас литургијски прозбом молимо: Крај живота нашега да буде хришћански, без бола, непостидан, миран.

Речи: Ако хоћу да он остане док не дођем, шта је теби до тога?, (Јн 21, 22) апостоли разумевају као речи „живота вечног“, док нам син грома појашњава: Али Исус му не рече да неће умријети, него: Ако хоћу да он остане док не дођем, шта је теби до тога? (Јн 21, 23). Зато апостол у посланици са додатном увереношћу говори о непролазном и вечном животу. Вечни живот дат у Христу за њега је једина достатна константа, наслеђе и неотуђиво небеско имање: Знајући да ви имате боље и непролазно имање на небесима. (Јев 10, 34).

И ово је свједочанство да нам је Бог дао живот вјечни; и овај живот вјечни у Сину је Његовом. Ко има Сина Божјега има живот; ко нема Сина Божјега нема живота. Ово писах вама који вјерујете у име Сина Божјега, да знате да имате живот вјечни и да вјерујете у име Сина Божјега. И ово је слобода коју имамо к Њему да ако што молимо по вољи Његовој послуша нас. И кад знамо да нас слуша штогод молимо, знамо да ће нам дати што иштемо у њега. (Јн 5, 11 – 15).

Славећи Светог апостола Јована Богослова као небеског покровитеља нашег Училишта и личног патрона пред Богом, помолимо се да имамо његову љубав, верност и ревност. 

О Светом Јовану Богослову 2021. л. Г.

Ђакон Божидар Васиљевић

Најновије вести

Повезане вести