Ђакон др Ивица Чаировић: Храм у времену

Published On: 04/01/2022

Храм Светог великомученика и кнеза Лазара Косовско-метохијског на београдској Звездари

Издавачка фондација Српске Православне Цркве Архиепископије београдско-карловачке објавила је драгоцену монографију „Храм у времену – храм Светог великомученика Лазара Косовско-метохијског на београдској Звездари“ аутора ђакона др Ивице Чаировића. Рад на монографији храма отпочео је са благословом блажене успомене Патријарха српског Иринеја и уз велику организациону и финансијску подршку старешине протојереја-ставрофора Драгослава Стикића, братства храма и парохијана.

Већ у Уводу монографије аутор, ђакон др Ивица Чаировић, доцент на Православном богословском факултету у Београду, даје изузетан текст Летопис цркве као историјски извор, из кога можемо стећи увид у значај и неопходност црквених летописа и битности ко је летописац. Издвајамо део текста:

„Летопис цркве се вековима сматра историјским извором од велике важности за црквени живот месног храма или манастира, али и за географско место где се црквена јединица налази, као и за проучавање шире области. Анали и летописи, који могу да се сматрају сличним историјским изворима, у том погледу врло су захвални историјски извори, јер бележе све оно што је везано за месни храм или манастир, свештенство, парохијане, али и неке догађаје важне за цело друштво, односно све оно што је заинтересовало летописца. Знатан део описаних догађаја у летописима увек је из ближе или даље околине писца, односно дешава се у храму, односно манастиру, у коме он служи. Летописац је онај који одређује шта је важно и шта треба од дешавања у Цркви да буде пренето потоњим генерацијама, а посебност летописа неке црквене јединице се огледа и у томе што се летопис проверава од стране више црквене власти. Та чињеница указује на аутентичност и проверљивост извештаја, јер се делови из таквих списа преносе у документима који илуструју шири историјски контекст везан за обласну Цркву. Зато је неопходно да се летопис једног манастира или храма сагледа кроз ширу призму историјских догађаја који описују дешавања у целој помесној Цркви. Дешавања у једној области могу да буду везана само за црквени живот, али и за живот целог народа, тако да у летописима може да се нађе и нешто што је прошло незапажено за званичну архиву, као што су, на пример, дешавања у ратним околностима. На пример, у току неког ратног сукоба свештеници су могли да прелазе у слободне крајеве и да тамо службују ако су парохије биле упражњене, тако да у летопису остаје забележено који је свештеник или свештеномонах дошао, одакле је дошао, да ли се после потписивања примирја вратио у свој крај или остао у храму или манастиру где је претходно избегао. То могу да буду интерне информације, које нису бележене од стране виших црквених власти, а могу да буду и незваничне у ванредним стањима, када нема могућности да се води званична преписка, преко епископа – односно, онако како захтева официјелна црквена администрација. Дакле, неки догађаји могу да буду забележени само у аналима или летописима. Информације у таквим врстама списа су од локалног значаја, али могу и да буду неопходне за разрешавање неких недовољно описаних догађаја у документима који се чувају у званичним архивама. У летописима и аналима неретко долази и до понављања описа неких догађаја који се дешавају сваке године и који су уобичајени. Иако је понављање информација у извештајима у летописима, из године у годину, реално и евидентно, то ипак указује на мирно стање у Цркви, без ванредних посета и неуобичајених ситуација, тако да у овом случају нема речи о једноличном, већ о уобичајном стању, које прати богослужбени, празнични, годишњи круг. То није пуко преписивање већ само показатељ да се у том храму или манастиру живот одвија по већ устаљеном току, да нема инцидентних ситуација и неких догађаја који би могли да утичу на промену уобичајног тока ствари. Летописи и анали указују и на промене које никако не могу да се сагледају само на основу тог записа, јер их записује летописац који има само једностране информације које морају да буду проверене, па тек онда проглашене за релеватне, односно за историјске чињенице. У том контексту треба посматрати и писца летописа, који добија информације и преноси их, односно записује у летопису. Намеће се питање, да ли је летописац добро информисан, да ли је пристрасан или да ли уопште добро разуме сам догађај или тумачење истог, који он треба да опише у летопису“.

У Закључку монографије ђакон др Ивица Чаировић даје сажетак свега шта се у њој налази и излаже кратку методологију која је примењена у писању овог драгоценог дела:

„Приликом дугогодишњег писања историје једног београдског храма који је грађен пре скоро једног столећа, аналошки се ослањало на историју Србије и Београда између Првог и Другог светског рата, затим на историју комунистичке Југославије, Србије и Црне Горе, Републике Србије, тако да је изведен закључак о црквеном, социјалном и економском животу парохâ и парохијанâ цркве Светог великомученика и кнеза Лазара у Булбулдеру, кроз најтеже периоде српског народа у савременој историји, као што су Други светски рат, грађански рат деведесетих година 20. века и бомбардовање СРЈ од стране НАТО.

Дакле, ово дело, као својеврсни проширени летопис, не може да се сагледава само као опис појединих догађаја, већ кроз призму целокупне историјске анализе, и то уз помоћ коришћења историјских метода приликом описа догађаја, од иницијативе и спровођења идеје у дело, па преко изградње, описа историјата, свих клирикâ, обновâ, све до дана­шњих данâ, када Српске Православна Црква прославља јубилеј стогодишњице од обна­вљања Пећке Патријаршије (1920-2020), а храм Светог великомученика и кнеза Лазара осамдесетпетогодишњицу од полагања камена темељца (1935-2020) и почетка изградње. Приликом стварања овог дела коришћени су сви доступни историјски извори (летописи, архивска грађа, часописи, новине, фотографије, архитектонски планови, итд), тако да ова монографија може да се сматра и свобухватном историјом црквеног живота на Булбул­деру, чак и у Београду у 20. и почетком 21. века.“

Монографија „Храм у времену – храм Светог великомученика Лазара Косовско-метохијског на београдској Звездари“ садржи квалитетну библиографију, а из Садржаја навели бисмо основна поглавља: „Изводи из историје Београда и опис потреба за зидањем Храма на Булбулдеру између два светска рата“; „Двојица првих у помјанику цркве Лазарице на Булбулдеру“ (Патријарх српски Варнава и краљ Александар Карађорђевић); „Први период и идеја о храму на Булбулдеру“; „Црква Лазарица у првим годинама – пред и у току Другог светског рата“; „Послератни период“; „Обнова храма после пола века од изградње“; „Последња деценија XX века у Лазарици на Булбулдеру“; „Почетак XXI века у цркви Лазарици у Булбулдеру“; „Обнова и коначно уређење Храма као деценијски изазов“; „Црквена уметност у Лазарици“; „Свештенослужитељи храма Светог великомученика и кнеза Лазара“.

У монографији су кориштене фотографије и архитектонски планови следећих сарадника: протојереја-ставрофора Верољуба Глишића (фотографије из живота храма, 1988-1989); протођакона Стевана Рапајића (фотографије из живота храма, 1970-1971); ђакона Драгана С. Танасијевића (фотографије из живота храма, 2009-2020); ђакона др Ивице Чаировића (фотографије из живота храма, 2009-2020); ђакона Мирослава Николића (архитектонски планови); Давида Дамјановића (фотографије из дрона); Ивице Стојковића (старе фотографије из живота храма); Милоша Јуришића (старе фотографије из живота храма).

На крају можемо издвојити запажање аутора монографије ђакона др Ивице Чаировића: „Ова монографија може да буде почетна књига у једној вишетомној едицији летописâ свих београдских храмовâ“.

Главни и одговорни уредник
Издавачке фондације СПЦ Архиепископије београдско-карловачке
Зоран Вучић

Најновије вести

Повезане вести