Патријарх Порфирије: Постом се ослобађамо од егоизма и гордости

Published On: 30/03/2022

У молитвеном присуству Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија, Његово Преосвештенство Епископ топлички г. Јеротеј служио је 30. марта 2022. године свету Литургију пређеосвећених дарова у цркви Светог апостола Марка на Ташмајдану.

Уз свештенство архијерејског намесништва београдског другог, које се сабрало ради свете тајне исповести, храм су испунили ученици Основне школе Деспот Стефан Лазаревић из Миријева предвођени својим вероучитељем Небојшом Поповићем. Након Литургије патријарх Порфирије је беседио:

-Ми хришћани православни знамо да је пост веома важна димензија нашег духовног живота. Знамо и да пост није нешто што се своди на наш спољашњи живот, није нешто што се тиче само наше бриге о томе коју врсту хране ћемо употребљавати у једном одређеном периоду, него знамо да пост има за циљ нашу бригу о нашем унутрашњем животу, тj. да је брига око уздржавања од одређене врсте хране само припрема, вежба и увод у нашу бригу о нашем унутрашњем животу, о нашим мислима, о нашим жељама и о нашим конкретним делима која су плод мисли и жеља. Пост, како то чујемо свакога дана на богослужењу, има за циљ да у себи победимо егоизам, гордост и све оне страсти које из гордости и егоизма произилазе и да се паралелно са тим, али и као крајњи циљ, трудимо да испунимо оно на шта нас је Бог позвао, а то је остварење Христове заповести о љубави, о љубави читавим својим бићем према Богу и о љубави према ближњем свом као према самоме себи.

Онда када смо заокупљени бригом око спољашњих догађаја, онда када смо преокупирани својом бригом око тела, тада нисмо довољно концентрисани на оно што је задатак нашег живота. Тада не водимо довољно бриге о врлини на коју смо позвани, нисмо посвећени у потпуности на испуњавање закона Божјег и зато пост има за циљ да нас учини способнима да нам најважније буде оно што заиста јесте најважније за наше постојање, а то је живот у складу са нашим природним даровима и са нашим истинским назначењем, са оним што је Бог предвидео да буде наш живот, а то ништа друго није него испуњавање заповести Божјих. Заповести Божје, то треба да увек добро знамо, нису ограничења. Заповести Божје нису спутавање наше слободе. Напротив, ми нисмо слободни онда када робујемо вредностима које су мање и од вредности самог човека.

Ако нам је главни циљ живота да нас сви славе, или да имамо што више, или да будемо што моћнији, онда ће наша брига и наша пажња и наше снаге бити томе посвећене, али тиме ћемо ми бити поробљени таквим вредностима а то није оно што је најважније за човека. Најважније за човека је да пронађе себе, да пронађе себе у Христу, да пронађе себе не само овде у оквирима краткотрајног живота од осамдесет, деведесет или сто година, него да пронађе себе како овде тако и у вечности, да види да ли је човек, да ли смо ми пролазна бића и да ли у том случају онда не треба да постоји никакво правило у нашем животу, него да чинимо оно што мислимо да хоћемо, шта год нам падне на ум, или да чинимо оно што је, како то кажемо, исправно.

Дакле, пост је духовна дисциплина. Пост нас чини да будемо потпуно слободни. Када смо слободни баш од егоизма и од гордости, када смо слободни од спољашњих наших иметака и позиција, када је једина истинска права слобода у томе да ли независно од тога ко смо и шта смо можемо у потпуности да посветимо себе ближњем, другом човеку, када можемо да га примимо онаквим какав он јесте, када можемо упркос унутрашњим препрекама које нас спутавају да истински волимо свакога, чак и онда када се он не понаша у односу на нас по нашој вољи, ми смо онда тада слободни, јер љубав је оно што нас чини слободним.

У најкраћем: циљ поста јеста да постигнемо слободу детета Божјег, да свака врста страха из нас нестане, да нестане страх од другог, страх од сутрашњице, страх од многих нама непознатих процеса и покрета који се дешавају у нашој души. Када погледамо само на крају дана оно што се у једноме дану збило видећемо да је најснажнија емоција, најснажније осећање у нама, управо осећање страха. То осећање страха јесте заправо искључиво и само последица недостатка истинске и праве и снажне вере у Христа. Онда када смо у Христу ми смо најхрабрији и потпуно слободни. У току поста из тог разлога ми чешће можда него у другим периодима практикујемо исповест. Исповест није ништа друго него преиспитивање себе, својих помисли, својих жеља, својих поступака, који често немају у нама за нас објашњења и који баш због тога што се хаотично и без контроле дешавају у нама производе несигурност, производе  нестабилност, производе страх и одсуство љубави. У току поста исповедамо се интензивније, јер тада пред лице Божје, препознавајући наше недостатке и падове и ране које су тим падовима и недостацима учињени, износимо то пред Господа и молимо да Господ благодаћу својом да нам снагу и да нас исцељује.

Тако у току поста и ми свештеници се, као и ван поста, али интензивније у току Великог поста, исповедамо. У пракси наше Цркве у току поста сви свештеници се после Литургије пређеосвећених дарова исповедају и причешћују и тиме показују – ми тиме показујемо, јер је исповест потребна свакоме, од Патријарха до најмлађег верника и обрнуто – да смо и ми само обични људи и да је потребна и молитва и пост и покајање свакоме и свакоме свештенику као и свакоме вернику и да нам је потребна међусобна подршка. Као што се свештеници моле за вас и предстоје сабрањима на светој Литургији, тако и ви верни треба да се молите за свештенике. Само заједно растемо или заједно падамо. Не можемо очекивати да нам народ буде бољи него што смо ми свештеници, као што са друге стране, не може ни свештеник бити бољи од стања какво је у заједници верних. Тако је данас овде, у цркви Светог Марка, један део свештеника из Београдско-карловачке архиепископије сабран и исповеда се, молећи се Богу, уз вашу молитвену подршку, да Господ буде милостив и њима и свима. Нека Господ благослови остатак поста и да у радости дочекамо Васкрсење Христово.

Најновије вести

Повезане вести