Патријарх Порфирије: Пост – врлина која преображава човека

Published On: 01/04/2022

Крипта храма Светог Саве на Врачару, 15. март 2022. године

Ако благословите, иако је једноставније да седим, мислим да је лепше да можемо макар и овако, из далека, да видимо лица једни другима. Ја бих изабрао да стојећи испред овог микрофона, хвала Богу и то постоји, покушам да изнесем неколико речи, неколико реченица, на задату тему. Свакако да се радујем иницијативи и идеји браће свештеника да разговарамо на важне теме које се тичу наше вере и да се окупљамо у храму, да се наша веза са Црквом и са храмом не завршава и не своди само на долажење на богослужења и на свете Литурије после којих свако оде својој кући живећи потпуно независно и одвојено од свеукупног живота Цркве.

Црква је пре свега заједница. И сведочење Цркве у свету јесте управо сведочење Тела Христовог као заједнице у којој, и поред свих наших слабости, поред егоизма, заокупљености собом, самољубља и неспремности да увек чујемо једни друге, ми на сваки начин имамо за циљ и задатак да колико год је могуће међусобно скраћујемо и смањујемо дистанце. Tо се односи пре свега на нас свештенике. Нека сваки наш парохијски дом буде дом сваког нашег верника, нека буде место у које долазимо да сусрећемо једни друге, и када имамо проблеме, али и када смо испуњени радошћу, и када имамо неког посебног разлога, и када немамо посебног разлога.

Када Филип Натанаилу у одушевљењу наговештава да је Исус Син Божји Месија, а Натанаило је – сећате се те секвенце из Јеванђеља – збуњен и поставља одређена питања, Филип одговара: „Дођи и види“ (Јн. 1, 46). Оно што треба да буде Црква, оно што треба да будемо ми као заједница јесте управо то да људи изгубљени у овом свету, уплетени у самоћу, у разна беспућа и гордијеве чворове, када дођу у храм Божји на свету Литургију, када нас виде као заједницу, треба заправо да виде Христа, Живога Бога међу нама. Отуда, радујем се да се сабирамо у храму и на сваком месту да препознајемо једни у другима икону Божју, ближњег, најрођенијег брата у Христу и по Христу.

Лично нисам дошао да држим предавање у смислу да имам нешто да произнесем, а ви да будете пасивни слушаоци. Осећам да треба да поделимо своја искуста једни са другима, своје недоумице и питања, али да изнесемо везано за свету тајну поста и оно што су позитивни ставови, јер је реч о посту који је у Цркви установа. Црква га је својим саборним умом установила, а све што је Црква установила не служи да нам буде препрека за нормалан, исправан и једноставан живот, не служи да би нас саплитала и да би спутавала нашу слободу, него управо супротно: служи да би нам служила, да би смо препознали истинску слободу и пут слободе и да бисмо могли једноставније и лакше тим путем слободе да ходимо, јер ми под слободом не сматрамо и не подразумевамо да је човек остварује када чини, просто, оно што хоће. Ту дилему је већ апостол Павле разрешио када је рекао: „Све ми је дозвољено, али није ми све на корист; све ми је дозвољено, али не дам да ишта овлада мноме“ (1Кор. 6, 12).

Човек је створен као цар творевине. Човек је створен да влада творевином тако што јој служи и што и он заједно са творевином расте у славу Царства Божјег. Дакле, све што у Цркви постоји далеко је, не само од ума него чак и од духа људи који живе по духу овога света, од људи који, како каже апостол Павле, „телесно мудрују“ (Рим. 8, 6), којима је тело и телесни ум, захтев тела, оно што је примарно и оно што их води кроз живот. Дакле, ухо и ум модерног човека често не може да разуме тајну речи Христове као тајну слободе и као тајну пуноће живота чак и када добронамерно размишају и говоре о Цркви јер је своде на један диван фолклор, на прелепе обичаје, или пак сматрају, употребљавајући реч догма, догматичност, да је Црква веома крута. За њих реч догма значи да људи који су у Цркви нису слободни.

Не треба много искуства, довољно је да понекад сретнемо смиреног, обичног човека или светог монаха, подвижника, који је у својим прохтевима заиста веома скроман, који ограничава себе и спутава ту своју спољашњу слободу, али у његовој речи и у покрету, па чак и у погледу, ми наслућујемо само лепоту и тајну мира коју такав човек носи у себи. Установа поста јесте установа слободе у Цркви. Пост је пут слободе. Пост је једна од најранијих, можемо слободно рећи, једна од првих или прва установа утемељена самом Речју Божјом. Свима је познато да књига Постања већ у првим главама описује како је Бог створио човека и стварајући из етапе у етапу констатовао да је све добро. То добро значи савршено, хармонично. Нa крају, наравно, по својој слици и прилици створи Бог човека. Бог је човеку дао све на располагање, све што је створио. Међутим, успоставио је једну заповест, прву заповест о неузимању са дрвета познања добра и зла. Господ је поучио прародитеље да  све могу да узимају у изобиљу, колико је потребно, колико је неопходно, али да не узимају са овог дрвета познања добра и зла. На први поглед, рационалистички, позитивистички настројеном уму у односу на живот и свет то би у најмању руку значило да Бог кроз ову заповест, када је реч о конкретном дрвету, о конкретном плоду, ускраћује слободу човеку: „С њега не једи “. То дрво познања добра и зла нити је било рђаво, у смислу да је могло да својим соковима отрује првозданог човека, нити је имало било какав недостатак по своме квалитету. Дакле, није било другачије од другог дрвећа и не само дрвећа него било чега што је Бог створио. Међутим, то дрво познања добра и зла имало је свој духовни, дубљи смисао. То дрво познања добра и зла не само да није било укидање човекове слободе него је било позив на слободу!  Могао је Бог и другачије да устроји свет и да каже човеку: „Једи, пиј, уживај! Све је твоје!“. Могао је да устроји тако човека, чак и онда када му је дао ту заповест, да човек не погреши, то јест да остане веран речи Божјој и да не узме од тог дрвета. Међутим, да је Бог тако учинио, управо тада човек не би имао могућност да пројави, да покаже, да проживи истински аутентично своју слободу. Зашто? Зато што слобода не подразумева да чинимо оно што хоћемо, него је слобода живот у складу са оним што је природно, у складу са оним што је план Божји о човеку.

Истинско и право здравље сваког човека, па и данас, јесте живот у складу са функцијом сваког органа који смо добили, који поседујемо, како би могао да функционише нормално. Оног тренутка када ми функцију било ког свог органа, свесно или несвесно, употребимо погрешно, када капацитет неког дела нашега бића употребимо супротно ономе што је функција и што је циљ постојања тог органа, ми онда нарушавамо здравље. Стога можемо рећи да се истинска и права слобода састоји од тога да не дозволимо, по поменутој речи апостола Павла, да ишта овлада нама, да доминира нама оно што није у складу са нашом природом, а наша природа је устројена тако да не живи само у „хоризонтали“. Свако од нас има довољно искуства и, уопште, цивилизација у којој живимо на сваком кораку сведочи да није човеку довољно да живи у „хоризонтали“, да живи искључиво и само као дигестивни тракт, него да има потребу да и тај део, та функција нашега бића добије своју вертикалу, да добије свој виши смисао. Човек је створен и назначен вољом Божјом да се усавршава, да на људски начин и свако на свој лични начин расте до мере и могућности да учествује у свему што је божанско. Отуда смо добили и дарове од Бога. Сви смо по природи исто, једно, људски род, можемо рећи један човек, како апостол Павле и назива људски род када говори о обновљеном човеку, о обновљеном људском роду у Христу, па га назива „новом твари” (2Кор. 5, 17). Међутим, то узрастање, то досезање до мере у којој можемо да учествујемо у свему што је божанско, у благодати Божјој, подразумева синергију, подразумева сарадњу између Бога и човека, па отуда и то дрво познања добра и зла, које је заиста било по својој вредности исто као и друго дрвеће у рајском врту, постављено је као потсетник човеку да он  самостално, ослањајући се искључиво на себе и своје потенцијале никада неће моћи да искористи своје дарове које је добио од Бога како би дошао до циља свога живота.

Отвара ми се безброј дигресија из нашега искуства, али у једној речи могу да кажем да ако бацимо само лапидарни, летимични поглед на свеукупну цивилизацију, на културу, дакле и на све оно што чини културу, засигурно можемо да препознамо да поред тога што има и своје место и свој значај у хоризонтали, култура је неретко у најмању руку чежња и вапај да се надиђе хоризонтала или да се у ту хоризонталу спусти вертикала. Све је то покушај или често јесте покушај да се надиђе оно што се зове живот изван граница које су нама биолошки познате, а то је рођење и смрт. Ми смо створени, не за смрт, него смо створени на вечност. Ту вечност не можемо сами из себе, собом, својим снагама и својим силама постићи, него искључиво и само у сарадњи и заједници са Богом. За то смо створени. Остварујући ту заједницу са Богом ми онда на аутентичан начин, по мери те заједнице, можемо остваривати заједницу са другим људима и заједницу са читавом творевином. Дакле, дрво познања добра и зла, пост, неузимање од дрвета познања добра и зла као пост, установљено је у Рају да би подсећало човека на ту непобитну истину, ултимативну истину, а то је да јесте да смо створени за пуноћу, за лепоту, за радост, за љубав, за смисао, међитим, све то можемо остварити искључиво у заједници са благодаћу Божјом. Ми у Цркви знамо шта то значи и шта садржи наш духовни живот укључујући све оно што данас, у нашем историјском искуству, јесте духовни живот или јесте аскеза. И та реч аскеза често се погрешно разуме и онда мислимо да је то опет неко мучење. Аскеза значи вежба и то вежба која нас уздиже.

Дакле, пост је установљен у Рају. Бог га је установио као путоказ, као помоћно средство нама људима кроз које ми проверавамо себе и своју слободу. Прва спознаја људи који нису прихватили (то значи послушали) израз љубави Божје била је да су наги. То што су наги има свој дубоки смисао. То значи да су лишени благодати Божје, али истовремено то је и спознаја да без благодати Божје, без заједнице са Богом, јесу искључиво и само телесни и пролазни. Баш због тога што је Бог установио пост као пут слободе, радости и љубави, јер и прихватање речи Божје о посту и било које заповести са Божје стране израз је Његове љубави, а са наше стране јесте одговор на ту љубав.

Знамо, дакле, историју пада човековог и знамо онда и даље љубав и бригу Божју о људском роду. Кад год су се кроз историју јављали велики свети људи који су будили народ и враћали га на пут верности Богу, они су такође упражњавали пост. У Старом Завету већ имамо установу поста, али мимо тога имамо примере пророка као што су Јона, Мојсије (који је четрдесет дана постио), пророк Илија и тако даље. Сви они су пре великих откровења Божјих као припрему за сусрет са Богом, за сусрет са Речју Божјом упражњавали пост. Стижемо и до Новог Завета и оног који је граничник између Старог Завета и Новог Завета, који је последњи од пророка, који је припремао људе који су чезнули за Месијом и за сусрет са Њим, који је сам крстио Господа Христа – до Светог Јована Пророка и Претече. И он је постио.

Печат на људску потребу за постом ставио је сам Господ Христос. Он је четрдесет дана провео у пустињи припремајући се за своју мисију, припремајући се за јавно деловање. Он је четрдесет дана постио у пустињи, а након Вазнесења Господњег и апостоли су почели своју мисију, проповед своју, то јест сведочење Христа распетог и васкрслог као Логоса, као Смисла живота и света. Ту своју мисију апостоли су започели постом. Црква је од најранијих времена најпре установила управо Васкршњи пост, а онда пост средом и петком. Од 4. века па наовамо имамо у Цркви развој поста који је досегао до онога што је данас установљено као пост који се грана у четири велика поста, а постоје, то знамо, и једнодневни постови. Шездесет девети апостолски канон сведочи колико је пост важан, јер изражава природу Цркве: „Ко не пости среду и петак треба да буде одлучен од Цркве”. Зашто ово говорим? Због тога што често у времену релативизације свега у нашим животима, у свођењу свега на символе и на обичаје, многим стварима у нашем духовном животу прети опасност да постану формалне, па онда и за пост имамо символе и обичаје, пости се „јер се ваља, јер то тако треба“ и тако даље… уместо да иза формалности, између символа и обичаја откривамо смисао и духовни садржај онога што у Цркви живимо. Понављам и наглашавам и због тога што баш многи верници, а неретко и неки који носе мантије и међу нама свештеницима, због чињенице да смо често секуларизовани у својој духовности, а то значи да раздвајамо духовно од онога што је наша вера и што је црквено, кажу: „Па то је свакако само символ, свакако је све формално; па онда и не треба да постимо како нам је Црква препоручила”. Или, пак, проглашавајући за врлину и за израз слободе неке своје слабости, рећи ћу страсти, употребљавају тако да релативизују оно што је кроз векове освештано, што је дало своје безбројне плодове, што се показало не само да има смисла него да је, како кажу Латини conditio sine qua non, то јест услов без којег се не може.

Ми смо овде нагласили да је Господ установио пост као благослов. Према томе, сваки покушај да дамо неко своје индивидуалистичко тумачење тајни поста најблаже речено је неодговорно. Понекад је то израз нечије унутрашње фрустрације, недостатка мира и смирења пред умом Цркве, а није искључено и да је понекад злонамерно и да, ма колико тај неко био слаткоречив, учен, имао дипломе, показује да он заправо има елементарни базични проблем са собом, а то је питање вере, питање које не зависи од тога коју школу имамо, ког смо образовања и не зависи коју позицију заузимамо било где, па и у Цркви. Мислим да нема разлога да ми једни друге даље убеђујемо у то да пост и те како има свога значаја, да има свога смисла, да је то наша духовна потреба.

Како онда треба спроводити пост? Шта је пост? У Новом Завету, који је писан на грчком језику, реч која је употребљена за пост јесте νηστεία. Tо је сложеница глагола ἐσθίω, што значи јести, и νη, што означава негацију. Дакле, пост значи нејести, али, иако имам искушење да идем у дигресију, одустаћу и само ћу рећи то да се под храном не подразумева само узимање материјалне хране, него да се хранимо сваком речју која излази из уста Божјих. Дакле, храна за наше биће је много више од тога да узмемо хлеб. Хранимо се и осмехом неког човека, лепом речју, тајном цвета. Хранимо се, дакле, свим оним што јесте савршена творевина Божја. Хранимо се и молитвом, хранимо се милосрђем, хранимо се и оним што износимо из себе као врлину и као дар другоме, као што, са друге стране, можемо бити нахрањени оним што долази од нашег ближњег.

Пошто када почне пост често себи постављамо питање чиме ћемо се хранити, коју храну смемо да узимамо, шта је забрањено, лако можемо доћи у дисхармонију. Морамо рећи да баш због поробљености читаве наше личности разним страстима, то јест многим стварима, појавама, било чим што је изван нас и што не изграђује хармонију у нама, што не изграђује наше здраво биће лако можемо доћи у схизофрено стање, у дисхармонију, јер ми нисмо ни само тело, ни само душа, иако постоји пренаглашена брига било о једном, било о другом, ми смо целовите личности. Наравно, постоји неки ред и поредак шта је нешто претежније и о чему се прво треба бринути. Пошто је, дакле, наша личност, наш ум, срце, воља, жеља, све доведено у стање робовања, све то треба ослобађати. Отуда пост подразумева и спољашњи подвиг. Пост је и спољашња дисциплина, али подразумева и унутрашњи подвиг, па је стога пост и унутрашња дисциплина. Отуда је и логично, јер је и најједноставније (и то најпре препознајемо) да прво водимо бригу о томе коју ћемо врсту хране узимати. Већ на почетку треба рећи оно што сви знамо, а то је да пост није никаква дијета, да се пост не исцрпљује у бризи о врсти хране, јер то може постати и опсесија, као што знамо често може постати фрустрација, јер није свако у истој физичкој снази, па не може свако на исти начин да конзумира потребну количину хране и да, опет, нормално функционише. Не живи свако у истом поднебљу. Другачија врста хране је потребна за одржавање живота и нормално функционисање неком ко живи у благотворној клими од неког ко живи у тешким климатским условима. Примера ради, неко ко је на Медитерану, у току зиме нема тако јаке климатске услове као неко ко живи у Сибиру или на Северном полу, али и ту треба да постоји расуђивање. То је, поменућемо мало касније, такође врлина која је плод поста. Пошто смо ми и телесна бића и када падамо, када поробљавамо себе некој страсти, када грешимо, када смо погрешили, када учинимо грех, читав човек и споља и изнутра учествује у томе. Не постоји грех који је само телесни, а да се не тиче душе наше, нашег унутрашњег бића; као што није ни обрнуто, не постоји само и искључиво неки духовни грех, а да нема своје последице, да не утиче и на тело. Пошто је оно што је спољашње најлакше приметити као недостатак, као ману, као грех, онда је и природно и једноставније да улазимо у тајну поста ако почнемо од тела. Зато пост подразумева и уздржавање од одређене врсте хране и од одређене количине хране, али то никако нити је крајњи циљ, нити је пуни смисао поста. Пост је, рекли смо, вежба, аскеза. Tај први ниво поста подразумева да се лишимо, рецимо, хране од које смо зависни или алкохола, ако смо од тога зависни. Другим речима, у мери у којој је то могуће, трудимо се да лишавамо себе нечега чиме смо поробљени. Ту је важна борба: да ли ћемо успети – то је друго питање. Али, настојимо да се трудимо, да се боримо, да оно што нас је поробило не влада нама. Вежбајући се на том плану, ми јачамо своју вољу, своје унутрашње биће. Знамо како није једноставно или колико је тешко некоме ко воли да једе, на пример, хлеб или неку другу врсту хране да у току поста то макар мало смањи. Али, често бива супротно. Баш оно што воли неко има потребу да узима још више у току поста. Ако је поставио себи за циљ да се уздржи онда је то жртва. Дакле, жртва је да покушам да се макар мало лишим нечега до чега ми је изузетно стало, а узимам га прекомерно, и у тој борби са собом јача се, наравно, наша воља. То је први степен поста. Говорим условно први, други, трећи степен, просто да бисмо се разумели. Сви нивои, сви степени поста, дешавају се динамично и практикују се у исто време. Јачајући помало своју вољу на ономе што је једноставније, позвани смо да препознајемо који су то наши покрети, која је то реч, која је то мисао која одступа од онога што се зове заповест Божја, која одступа од онога што нам је Бог поставио као наше нормално постојање. Рецимо, ако смо навикли да много причамо, нећу да кажем да брбљамо, поред онога што је смислено, нећемо се разбацивати и трошити речи у празно. Онда ћемо се трудити да наше речи не буду бесмислене, премда су често оне и опоре по ближњег, оштре, горке, речи које осуђују, које оптужују, које грде, које растужују друге. Вежбајући се на првом нивоу и имајући оно дрво познања добра и зла, које је, сада, Христос у нашем животу ми јачамо своју вољу. Он је сада мера. Он и Његова заповест су сада наше огледало. У том смислу, ми ћемо моћи да процењујемо сваку своју реч. То се односи и на речи и на посмисли и на дела, у односу на себе и у односу на ближње. Тако ћемо се, препознавајући све то што је вишак у нашем животу, а спутава и наше тело и нашу душу као ланци које не можемо да покидамо, ми полако релаксирати и на путу поста ићи ка томе да, како се то каже, чистимо себе од свега што је вишак, а што неретко трује и наше тело и нашу душу. Моћи ћемо да уђемо, како се то популарно каже, у стање детоксикације. Међутим, ова „детоксикација“, то јест борба са нечим што нам наноси штету, није, по себи, крајњи циљ поста.

Пост нема у својој суштини негативан предзнак, па да је онда нека врста мучења, нека врста шибања свога тела и своје душе. Циљ поста се садржи у стицању врлине. А шта је врлина? Врлина није ништа друго него развијање дарова у сагласју са вољом Божјом, дарова које смо од Бога добили, а који су спутани разним нашим страстима и гресима. Навешћу најблажи пример. Неко је, можда, добио дар да буде вредан у башти или у кухињи, али ако много једе и има вишак килограма онда се брзо замара и не може до краја да развије тај свој таленат и дар. Дар је дат свакоме човеку понаособ, лично, не да би га човек присвојио и њиме се преузносио: „ Ја имам тај и тај дар! Ја сам по томе и томе бољи од других!“. Напротив. Дар је свакоме од нас дат да бисмо, како је то апостол Павле најбоље описао у Химни љубави, кроз свој дар пројавили љубав и према Богу и према ближњем, као највећи дар који је дат свима. Ако неко има свој таленат и дар који на први поглед изгледа једноставнији и мање вредан, али острашћен егоизмом и самољубљем оптерети и спутава себе и дар који има и кроз који треба да пројави љубав према Богу и према ближњем, ако има амбицију већу него што му је дато, или амбицију да буде неко други, у смислу да се пореди са другима и хтео би да буде бољи од другога у контексту његовог талента, он је, заправо, тиме изгубио дар, онеспособио се. Према томе, смисао и циљ поста јесте живот у складу са својим потенцијалима који су дати од Бога и који расту и развијају се кроз сарадњу са благодаћу Божјом. Ако овај циљ поста, како га Црква кроз векове практикује и на који смо и ми позвани и, хвала Богу, трудимо се да то чинимо и данас, ако га повежемо са оним постом у Рају, могли бисмо да кажемо да је коначни циљ поста – као што је пад и грех био изгнанство из Раја и губитак првозване лепоте – сада повратак у Очев дом, повратак у првозвано стање, васпостављање нашег аутентичног и правог лика. Зато бисмо пост могли да дефинишемо као повратак у стање благодати, у стање исправног односа према Богу и исправног односа према ближњима.

Пост има и своју социјалну димензију, као исправан однос према окружењу, заједници, друштву. Има, дакле, своју еколошку димензију, као исправан однос уопште према творевини Божјој. Наш однос према Богу треба да буде славословље. Пост треба да буде испуњен благодарењем Богу на свему. Наш однос према ближњем треба да буде смирен и милосрдан, братољубив, са свим оним што ове речи подразумевају. Наш однос према творевини треба да буде онакав какав је био пре Адамовог пада, а то значи да на сваком месту стојећи, благодарећи Богу и љубећи ближњега, треба да служи природи, да има живи, лични, динамични однос са творевином, да од ње узима онолико колико му она даје за његово одржање, а не да је повређује отимајући од ње, имајући експлоататорски дух. Дакле, наш истински однос према творевини Божјој био би однос човека Христовог, однос човека светог живота. Без унутарњег преображаја, без унутарње чистоте или, да употребим исправнију реч, без наше жеље, без нашег труда да имамо унутарњу чистоту, није могуће имати здрав, нормалан однос према било коме, према другом, ближњем, па ни према творевини. Ако не растемо у Христу, ако не живимо постећи онда нема шансе да можемо имати мир у себи, а без мира у себи није могуће имати мир са било чим и са било ким.

Ја мислим да је довољно речено, да вас не замарам више, желим само да закључим реченицом да једино христоподобан, дакле, налик Христу однос према свему јесте лековит за нас, али и лековит за заједницу. Могли бисмо, наравно, да говоримо и о томе како треба постити. Рекао сам да је важно расуђивање. У том смислу, није добро да неко пресађује и копира у свом животу монашки пост или монашки начин поста, ако живи у вреви овога света, што не значи да не могу да постоје појединци који потврђују правило. Оно што је важно то је да дух поста јесте и треба да буде увек исти за све. Зато сам више пута у последње време понављао употребљавајући израз систем вредности, да оно што је наша вера дефинише и наш живот. Ово је наша вера! Ко год другачије говори ми немамо разлога да се љутимо, немамо разлога да га оптужујемо и осуђујемо, само знамо да то није израз православне вере, православне духовности.

Додаћу да нам се пост не сме сводити искључиво и само на храну. Морамо се трудити да преображавамо своју душу. Како кажу свети Оци – и демони посте. Они посте више од нас људи. Господ каже кад постиш да се не показујеш другима (Мт. 6, 16-18). Оног тренутка кад мислимо да смо бољи од других, онда узалуд трошимо време и снагу. Ако пост не произведе смирено стање, смирено осећање, ништа нисмо урадили. Смирење није емоција, није везаност за психолошко расположење. Смирење је истинска и права радост зато што оно подразумева сагледавање себе и споља и изнутра. Рекли би психолози да је смирење најуспешнија интроспекција којом приликом посматрамо себе и изнутра и споља, проверавајући се Христом, и тада можемо да видимо безброј својих недостатака, али ако бисмо остали само на тој констатацији шта нам све недостаје, у чему нисмо исправни, могли бисмо да одемо путем унинија, како се каже језиком Цркве, или очајања. Зато смирење и подразумева присуство Христово пред нашим очима и у нашој души уз које ми онда препознајем бескрајну огромну Његову љубав и препознајемо да не постоји то чиме ми можемо задивити Христа. Има један диван текст Николе Тесле, и ако сад будем успео да га пронађем прочитаћу вам за крај, у којем он говори сличну ствар другим речима. Дакле, не можемо ничим задивити Бога, не можемо заслужити Његову љубав унапред и заувек дату нама. Ми то препознајемо и имамо спознају, а спознаја у духовном смислу те речи значи искуство. Имамо спознају бескрајне, безобалне љубави Божје која никада и ни по коју цену никога од нас не оставља. Што више препознајемо своје недостатке ми више препознајемо потребу љубави Божје, потребу благодати Божје, али истовремено препознајемо да је она већ ту. Тако да смирење има две димензије. Оно је двоједина тајна: свест о својој тварности, о својој створености и о својој пролазности и, у исто време, свест о својој непролазности и вечном постојању у Христу.

Прочитаћу вам, рецимо, још – да не буде да сам ишта ја говорио, све је то од Отаца – шта каже Пастир Јермин: „Пост је благословено и неопходно средство за враћање у првобитно рајско стање људске душе и савести и за стицање снаге да препорођени, обновљени духовно, будемо измирени са Богом, другим људима и природом”. Имамо овде и цитат Светог Јована Златоуста: „Кажеш да постиш. Увери ме у то својим делима. А која су то дела? Ако видиш сиромаха удели му милостињу, ако се нађеш са непријатељем својим измири се са њим“. Дакле, не само да постиш стомаком, већ и очима, и слухом, и рукама, и ногама и свим удовима тела. „Руке нека посте уздржавајући се сваке грамзивости и крађе. Ноге нека посте тако што неће ходити путевима греха. Очи нека посте тако што страсно неће посматрати лепа лица, нити у зависти гледати на добра других људи. Дакле, не значи да нећеш све то користити, али нека не буде са страшћу. Кажеш да не једеш месо, али чувај се да не гуташ похотљио очима оно што видиш око себе. Пости и слухом својим не слушајући оговарања и сплетке. Устима и језиком својим пости и уздржавај се од ружних речи и шала. Каква нам је корист ако не једемо месо и рибу, а уједамо и прождиремо своје ближње”. Ово сам прочитао зато што има много питања везаних за пост и вероватно бисте и ви могли да поставите многа практична питања, али пошто је ово прво уводно предавање можемо следећи пут да се договоримо да напишете питања, ако мислите да треба, на листиће и да разговарамо и даље о посту. Ми, свештеници, се суочавамо са разним питањима: да ли је ово посно, да ли је мрсно, да ли оно може да се једе, да ли може да се једе мало уља, више уља, да ли је нека кап уља упала или није. Дакле, смисао је да не прождиремо људско месо, месо ближњих, а све остало служи да се извежбамо и оснажимо. Ево, као што сам рекао, да будемо смирени. Хвала вам и нека све Господ благослови.

Ако се слажете да прочитам текст, који иначе кружи као речи Николе Тесле, а који се мени јако допао. Ево, видите, ово се све тиче поста: „Треба чинити добро до изнемоглости. Треба ужаснути свемир добротом, онако како смо ми ужаснути количином зла у свету. Треба чинити добро до границе глупости и преко ње. И када нема никаквог разлога треба чинити добро. Треба намерно сваки дан некоме стоплити душу. Треба збунити свемир. Треба чинити добро и када се добро добрим не враћа. Треба упркос свему. Треба, јер је то једино, јер ништа нема смисла, јер је једини удар на бесмисао то добро. Треба чинити добро и кад помислимо да ни чињење добра нема смисла. Само бесмислено добро ми мирише на неки смисао. Савршено, чисто добро, без икаквог смисла”.

Најновије вести

Повезане вести