20 година службе владике Лукијана на трону Епископа будимских

Published On: 03/09/2022

Епископ будимски и администратор темишварски Лукијан је рођен у Молу, у Бачкој, на Преображење 19. августа 1950. године у породици благочестивих хришћана Милана и Загорке Пантелић. На крштењу је добио име Војислав.

Од многих знаменитих чланова породице Пантелић нарочито се истичу Јован С. Пантелић (1812-1888), чукундеда епископа Лукијана, који је био знаменити професор и директор Карловачке гимназије који је за своје заслуге од стране цара Фрање Јосифа одликован чином витеза. Један од његових синова, Стеван Пантелић школовао се у Пешти и био питомац Текелијанума. Био је веома близак са чувеном породицом Корнелија Станковића и веома близак пријатељ Лазе Костића. Стеван Пантелић, у монаштву Самуило (Пантелић) изабран је за епископа шабачког 1884. године.

Војислав Пантелић, потоњи епископ, основну школу је завршио у родном месту, а гимназију у Сенти. Уписао је студије права у Београду и Православни богословски факултет на којем је дипломирао 1980. године. Замонашен је руком Епископа шумадијског др Саве Вуковића у Манастиру Дивостин 1979. године. На постдипломским студијама боравио је у Регенсбургу у Немачкој, а потом и у Енглеској, у Ексетеру. За време студија у Немачкој, теологију и догматику учио је од тадашњег чувеног професора Рацингера, потоњег папе Бенедикта XVI.

Свети Архијерејски Сабор је на свом редовном заседању, у мају 1984. године изабрао протосинђела Лукијана (Пантелића), духовника манастира Дивостина, за викарног Епископа моравичког. Наречење је 30. јуна 1984. године у Саборној цркви у Београду обавио Патријарх српски Герман са епископима браничевским Хризостомом (Војиновићем), шумадијским Савом (Вуковићем), нишким Иринејем (Гавриловићем), зворничко-тузланским Василијем (Качавендом) и викарним марчанским Данилом (Крстићем). У недељу 1. јула 1984. године, на светој архијерејској Литургију у Саборној цркви у Београду, Патријарх српски Герман и епископи шумадијски Сава и нишки Иринеј извршили су чин епископске хиротоније изабраног и нареченог епископа Лукијана, уз саслужење десет свештеника и осам ђакона.Хиротонији су присуствовали епископи браничевски Хризостом, рашко-призренски Павле, жички Стефан, зворничко-тузлански Василије и викарни марчански Данило. По завршетску свете Литургије, патријарх Герман поздравио је новог епископа и пожелео му успешну и благословену архипастирску службу и предао му је жезал, символ епископске власти. Примивши жезал, епископ Лукијан је одржао своју прву архипастирску проповед у препуној Саборној цркви. На Литургији је певало Прво београдско певачко друштво и мешовити хор из Кордице (Грчка).

Викарни епископ моравички г. Лукијан провео је годину дана у Београду, помажући патријарху Герману у вршењу бројних обавеза. Свети Архијерејски Сабор на свом редовном заседању 1985. године изабрао је тадашњег викарног Епископа моравичког Лукијана за епископа упражњене Епархије славонске са седиштем у Пакрацу. Дошавши у Епархију славонску, епископа Лукијана је чекао велики посао зацељивања старих рана и обнављања храмова који су порушени у Другом светском рату. Трудио се да у Епархију славонску, како међу свештенство и монаштво, тако и међу верни народ уведе нарочити ред и поредак успостављањем редовних богослужења у свим парохијама и организовањем активног црквеног живота. Ову делатност прекинуо је рат који је букнуо у бившој Југославији, односно у Републици Хрватској. Венац мучеништва поднео је заједно са својим народом и епископ Лукијан. Владичански двор у Пакрацу је под дејством хрватских снага потпуно девастиран а инвентар, библиотека и ризница су биле изгубљене или уништене.

Услед ратних дејстава, епископ Лукијан се преместио у место Окучане, које се тада налазило на слободној територији коју су држале српске снаге. Не желећи да напусти свој народ и даље је активно обављао архипастирску службу обилазећи ратишта и служећи у храмовима широм епархије до којих се могло стићи. Тако је доживео и хапшење од стране хрватских војних снага. У заточенштву је провео два месеца, изложен страшном мучењу и изгладњивању. На интервенцију Патријарха руског Алексеја II, којег је владика Лукијан још као студент упознао, док је патријарх Алексеј био Митрополит таљински и естонски, епископ Лукијан је ослобођен из заточеништва. И даље је наставио да у тешким ратним временима обилази ратишта, војнике и народ на територији којом је могло да се креће. Учествовао је и на разним састанцима и преговорима зараћених страна са међународном заједницом. Коначни пад Славоније одиграо се 1. и 2. маја током операције познате под именом Бљесак. Тада је међу последњима Славонију напустио и њен епископ, Лукијан.

Након пада западне Славоније, 1995 године, епископ Лукијан одлази у Америку, где је био помоћни епископ митрополиту Иринеју Ковачевићу, а на Православном богословском факултету у Либертивилу предавао је општу историју хришћанске цркве једну академску године.

Свети Архијерејски Сабор именовао је Епископа славонског Лукијана за администратора Епархије темишварске у Румунији, а којом је до тада администрирао Епископ шумадијски др Сава Вуковић. Доласком у темишварску епархију епископ Лукијан започео је тамо где је стао епископ Сава, на обнављању црквеног живота у српским парохијама у Румунији и успостављању монашког општежића у манастирима који су углавном били пусти. Посебан је добринос епископа Лукијана при решавању положаја Темишварске епархије половином 90-их година прошлог века у Румунији. Епископ Лукијан дао је велики допринос борби да се празник првог српског архиепископа Светог Саве прогласи за званични државни празник српске мањине у Румунији.  Када је 1999. године изабран нови епископ славонски Сава (Јурић) , Свети Архијерејски Сабор изабрао је дотадашњег епископа славонског и администратора темишварског Лукијана за Епископа сегединског који ће и даље да администрира Темишварском епархијом.

Након упокојења Епископа будимског Данила, Свети Архијерејски Сабор је 2002. године изабрао епископа Лукијана за Епископа упражњене Епархије будимске. По устоличењу у трон Арсенија III Чарнојевића, владику Лукијана дочекао је тежак посао на њиви Господњој у Мађарској која деценијама није имала Епископа. Доласком владике Данила (Крстића) ситуација се донекле променила али још увек није било сазрело време за нове подухвате. Напорима владике Лукијана Српска православна епархија будимска призната је од стране Мађарске као историјска Црква. Осим тога, владика Лукијан је у име Епархије будимске потписао темељни уговор о сарадњи Епархије будимске и Владе Мађарске, којим је Епархији загарантован специјалан положај у друштву какав до тада није имала. Велики је допринос владике Лукијана и при обнови задужбине Текелијанум и њеном враћању у првобитну намену. Унапређен је рад многих парохија и обновљен је манастирски живот. Такође, највећа заслуга владике Лукијана и његових најближих сарадника је при унапређењу и обнови Музеја, Архива и Библиотеке епархије будимске. Доласком владике Лукијана у Будимски епархију заустављено је рушење светиња и друге црквене имовине. Последња црква у Мађарској срушена је 2001. године у Великом Будмиру, а пре ње још шеснаест храмова. Владика Лукијан је у границама могућности започео духовну али и материјалну обнову. Саграђена је нова црква Св. Андроника и Јуније у Печују. Обновљене су многе светиње али је рађено и на рестаурацији вредних иконостаса и других црквених вредности, са стручњацима из Србије али и из Мађарске.

Изузетан допринос епископа Лукијана је на пољу реституције црквене имовине, како у Румунији тако и у Мађарској. Осим рада на очувању културно-уметничког блага Епархија будимске и темишварске и устројавања црквеног живота, епископ Лукијан посветио се преводилачкој делатности. Преводилачка активност епископа Лукијана била је усмерена на богослужбене књиге које су на језику којим народ више не говори, а на просторима Мађарске и Румуније изузетно је важно сачувати српски језик. Народ на овим просторима Српски језик говори углавном само у својим домова, или у местима где постоје српске школе и у цркви. Према томе епископ Лукијан водио се тиме да богослужење из ових а и других разлога, мора бити свима разумљиво. На српски језик превео је Дванаест минеја, Октоих, Посни и Цветни триод. Године 2017. постао је члан Удружења књижевника Србије, на позив истог удружења. Говори руски, немачки, енглески, мађарски, а служи се румунским и грчким језиком.

Носилац је следећих одликовања:

  • Орден Карађорђеве звезде првог степена
  • Орден Мађарског средњег крста за заслуге
  • Орден Српске православне Епархије темишварске првог реда
  • Орден Круне
  • Орден Светих Бранковића првог реда Архиепископије арадске
  • Орден Крста Трансилваније првог реда Митрополије Клужа
  • Руски орден Плод добрих напора Словена, Поводом 100 година васпостављања Руске Патријаршије;
  • Руска Медаља за пожртвовано служење
  • Орден доброте Руске Федерације
  • Орден Спаситељ на граници, Руске Федерације
  • Орден победе, Руске Федерације
  • Плакета светогорског манастира Св. Пантелејмона
  • Плакета Св. Равноапостолног кнеза Владимира, поводом 1000 година Крштења Руса;
  • Плакета 29. Светског фестивала младежи и студената, председника Руске Федерације
  • Специјална плакета Архива Србије
  • Специјална плакета Галерије Матице српске

Извор: Епархија будимска

Најновије вести