Основци из Славоније са Патријархом у храму Светог Саве

Published On: 22/07/2022

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије угостио је 22. јула 2022. године у храму Светог Саве на Врачару српску децу из Славоније. 

Деца из основних школа у Тењи, Бијелом Брду, Бршадину, Борово Насељу и Вуковару дошла су, предвођена својим вероучитељима Мирјаном Поповић, Јованом Секулићем, Срђаном Деспотовићем, Петром Рудићем и Бориславом Вигњевићем, у једнодневну посету Београду у кординацији Заједничког већа општина Вуковар, Министарства омладине и спорта Републике Србије, а највише трудом гђице Сање Лакић, народног посланика. У пратњи Његове Светости био је Његово Преосвештенство Епископ ремезијански г. Стефан.

Деца су Свјатјејшем Патријарху као рођендански дар поклонили икону и слику храма из њиховог краја. У Београду су им се придружили и другари из Републике Српске, који су већ раније долазили у посету Светосавском храму. И они су Патријарху за рођендански дар поклонили слику коју су заједно насликали, а на којој су храмови у њиховим местима. Малишани су посебно замолили Патријарха да им што пре дође у посету, јер како су нагласили: „Наши храмови су мали по величини, али су преобилни љубављу и радошћу”.

Показавши им храм Светог Саве патријарх Порфирије је пожелео добродошлицу гостима:

-Добро сте дошли у Београд! Хвала Богу, Славонија није далеко од Србије, тј. граничи се са Србијом, Дунав нас дели, али ни Београд није далеко од Славоније. Сигуран сам да је неко од вас већ овде долазио, а сигуран сам да ћете сви долазити још много пута. Ја сам нарочито често ишао у Славонију, док сам био у манастиру Ковиљу, код блажене успомене владике Лукијана у Даљ, али и за време мог боравка у Загребу. Док сам био у Хрватској долазио сам често у Славонију. Ако Бог да, први следећи долазак ће бити чини ми се у септембру када ћемо имати освећење храма и Српског дома у Вуковару. Надам се да ћемо се и тада видети.

Где год да живе православни Срби нека долазе у Београд, нарочито у срце Београда, а срце Београде је храм Светог Саве. Као што је срце сваког насеља, сваког села и града храм у центру тога села или града, тако је и центар и срце Београде храм Светог Саве, али храм Светог Саве је центар и срце свих православних Срба где год да живе. Овај храм је зидан као заветни храм српског народа. Када се родила идеја да се зида храм било је јасно да сви православни Срби где год да живе, од Северног до Јужног пола и од Истока до Запада и обрнуто, имају своје извориште овде, у овом храму, не због тога што је зграда сама извор и центар, него зато што је то храм који су зидали – и ево, хвала Богу, приводи се крају зидање – сви православни Срби као заветни храм посвећен Светом Сави.

Свети Сава је – то сте ви много пута на веронауци и слушали и учили и сазнали – онај који је наш народ увео у културне народе света тако што је племена која су била разједињена Свети Сава заједно са својим оцем, а онда и са својим братом, објединио у једну заједницу и једну државу, али исто тако и увео једампут за свагда у православну хришћанску веру што је много важније.

Где год да живимо и којој год држави да припадамо, ми се трудимо и кад смо изван своје Матице да поштујемо правила и законе и поредак тих држава, да будемо грађани који су пример за углед у свакој држави у којој се налазимо, да поштујемо све друге и другачије, наравно, очекујући и да ми будемо максимално испоштовани у својим слободама и својим правима. То је оно чему нас поред свега осталог, и наравно много важних и важнијих ствари, учи и наша православна вера, учи нас Јеванђеље. То је оно што је као прву бразду у нашем народу заорао и Свети Сава.

Овај храм је важан зато што је посвећен Светом Сави. Свети Сава је после свог упокојења, али и за живота, доживљаван као светитељ, нарочито после упокојења. Црква га је видела као светитеља Божјег, као оног који нас заступа пред Богом и као оног који је пример за углед, као оног чији живот треба да опонашамо и савете да слушамо. Баш због тога што је Свети Сава како је време пролазило растао у свом народу по значају, онда када је наш православни народ пролазио тешка времена у турско доба налазио је надахнуће и инспирацију за опстанак управо у личности Светог Саве. Да би Турци који су владали овим просторима тада уништили утицај Светог Саве у свом народу, они су, као што сте читали и слушали, мошти Светог Саве спалили овде на Врачару мислећи да ће тиме бити убијено име Светог Саве и православна вера која нас је обликовала и до данашњих дана обликује. Међутим, десило се сасвим супротно. Што је више било противника светости у нашем народу, тј. што је више било противника Светитеља Саве, утолико је он више растао и ево, хвала Богу, где год да је наш народ зидају се храмови Светог Саве и сви православни Срби знају да је Свети Сава духовни отац, родоначелник нашег народа.

Сви заједно смо овај велелепни храм сазидали. Светост, дакле честит живот, живот у врлини, живот у љубави јесте нешто што повезује сваку препреку, што савлађује сваког противника, нешто што и од противника, па ако хоћемо и непријатеља, може учинити пријатеља. Не постоји ништа друго на овом свету што од оног који је против нас може нам учинити пријатеља и брата. Наравно, не постоји ништа тако снажно на овом свету што од брата и пријатеља може учинити неког који је потпуно поистовећен са нама и ми са њим и чинити све више и више пријатеља и брата. Зато сам рекао да је важно да имамо Светог Саву као пример да њиме надахњујемо свој живот, да се напајамо вредностима Јеванђеља и оним што нас Јеванђеље учи, управо онако како је чинио Свети Сава. Тада чемо заиста бити, где год да се налазимо, јединствени припадници исте Светосавске Православне Хришћанске Цркве, осећаћемо једни друге као браћу, као једну породицу, али у исто време – још једанпут понављам: где год да смо – бићемо грађани који су пример за углед, који доприносе другима, који доприносе изграђивању заједнице у којој се налазимо, али исто тако ћемо имати свој посебан печат. Само онда када смо утврђени у својој вери, када знамо ко смо и шта смо, имаћемо мир у души, када то не скривамо, када се не плашимо да то покажемо.

Кад год имамо страх у себи и бојимо се да покажемо ко смо и шта смо – то вероватно понеко од вас и зна – онда имамо и немир, онда смо несигурни, онда сумњамо у све око себе, али и у самог себе. Кад немамо унутрашњу препреку и страх који нас спречавају да једноставно покажемо ко смо и шта смо, онда имамо мир и слободу. Тада слободно можемо да градимо односе са свима, а то је могуће ако смо заиста утврђени у својој вери -рећи ћу, можда неће  свима бити разумљиво – не идеолошки, него утврђени у вери тако зато што се заиста молимо Христу, молимо се Богу, молимо се светитељима Божјим, трудимо се да живимо по речи Христовој, да живимо у истини и у правди, да живимо у љубави. Дакле, трудимо се да нам вера не буде само на уснама, да нам не буде само на речима, да се не деси да само говоримо: Ми смо православни Срби. Када је вера наш живот, а то значи када се трудимо да испуњавамо заповести Божје, заповести о љубави, онда вера постаје наш живот, добијамо снагу, добијамо храброст, а онда добијамо и слободу и одагнавамо од себе, из себе и око себе сваку врсту несигурности и страха.

Нека вас све Господ благослови! Добро сте дошли! Ја се радујем што сте данас овде. Славонци наши, ако Бог да, ускоро се видимо, као што сам рекао, у Вуковару. Ко буде имао времена тада нека дође. Верујем да ће многи доћи, јер је реч о освећењу цркве и црквеног дома. То ће бити празник за сав наш народ, за православну браћу и сестре и за вас. И за све нас биће празник. Молимо се Светом Сави, угледајмо се на њега, будимо као он. Он је био светитељ који је ишао до Истока до Запада. И у Риму је зидао цркве и на Истоку је ишао до Египта код муслимана. Свуда је градио мостове братства, мостове пријатељства, мостове међусобног разумевања. Нека вас све Господ благослови! Добро сте дошли!

Најновије вести

Повезане вести