Патријарх Порфирије свечано дочекан у Саборној цркви Светог Саве у Паризу

Published On: 08/10/2022

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије свечано је дочекан 8. октобра 2022. године у Саборном храму Светог Саве у Паризу.

Свечаним чином доксологије и вечерњим богослужењем началствовао је протосинђел Петар, изабрани Епископ топлички у молитвеном присуству Његове Светости Патријарха г. Порфирија и преосвећене господе епископа британско-скандинавског Доситеја, зворничко-тузланског Фотија, крушевачког Давида, бихаћко-петровачког Сергија, нишког Арсенија, далматинског Никодима, ваљевског Исихија, шабачког Јеротеја, ремезијанског Стефана, хвостанског и изабраног западноевропског Јустина, мохачког Дамаскина, марчанског Саве, умировљеног канадског Георгија, изабраног јегарског архимандрита Нектарија, као и високопреподобног архимандрита Нектарија, главног секретара Светог Архијерејског Синода, и високопреподобног архимандрита Данила – директора Патријаршијске управне канцеларије.

У поздравном слову Преосвећени Епископ британско-скандинавски г. Доситеј, администратор Епархије западноевропске, је истакао:

-Ваша Светости, Ваша Високопреосвештенства и Преосвештенства, часни оци, драга браћо и сестре! „Благословен је онај који долази у Име Господње“ кличе стари псалмопојац, началник лозе царствене из које произрасте Чокот наш Христос Господ, и овај усклик остави нам као поздрав када сусрећемо истинског носитеља Имена Божјег у своме срцу и сваком свом дејству да га благословима поздрављамо.

Благословени сте и Ви најсветији пастиреначалниче Цркве Српске, достојни прејемниче апостолске благодати и сведостојни наследниче нашега свештенога родитеља, архипастира и учитеља Саве Српскога. Нека је благословена свака стопа коју сте из престонице наше Отаџбине прешли долазећи у ову величанствену европску престоницу, у град утемељен на хришћанским темељима, освештан молитвама светих кроз векове, а данас посебно освештан доласком Патријарха српског, оца и пастира свих Србаља у свету расејаних.

Данас се сећам и првог Епископа западноевропског, блажене успомене Лаврентија, који је пре више од 50 година поставио темеље, мирећи завађене, омогућивши својим радом, а уздајући се у Христа Господа, да на европском тлу никну четири епархије међу којима је и Епархија западноевропска.

Ваша Светости, ова свештена Епископија као удова после блажене кончине врлога архијереја, великог прегаоца и трудбеника блаженог спомена епископа Луке, поверена је Нашој смерности на старање до избора новога архијереја. Како је Свештени Сабор Српске Православне Цркве вођен Духом Светим изабрао доброга и достојнога овога избора Преосвештенога Владику г. Јустина да настави где су сви прегаоци ових простора стали и својим радом, уздајући се у Христа, напаса поверено му стадо и да чини све, да сабира Цркву и да је утврђује на темељу вере, дошао је дан да се сви саберемо око Архипастира нашега, који је благоизволео да у свештени трон Епископа западноевропских уведе новога Епископа. Част ми је била да прихватим вољу нашега Светог Синода и да администрирам овом свештеном Епископијом до данас. Ово је велика њива Божја која добија новога управитеља, свештенослужитеља и служитеља свима, нову снагу која ја заиста потребна Цркви, јер заиста јесте како Еванђеље вели: „жетве много, а посленика мало“. Зато молећи се изговарам ово слово: нека је благословено дело руку Ваших, Ваша Светости, да се утврди благословима Вашим и благодаћу Духа Светога у трону овоме владика Јустин, који је блаженоупокојеном владики Луки у старости синовски притицао и ангелски послужио.

Благословите све нас, Ваша Светости! Благословите нас благословима свих Ваших свештених предходника чије нас молитве чувају где год били да будемо једно стадо око једнога пастира сабрано, око Светејшега Патријарха нашега који гласом Божјим све сабира око Христа који је у њему устоличен. Знамо да Вас љубав Божја води и руководи, а знамо да сте и на овај крај света притекли с великом љубављу  да сусретнете и свој народ, добре Србе и честите православце којих је овде не мали број. Нека Ваше очинске молитве и њима буду покров и заштита да их стреле прелести овоземаљске не озледе и не раслабе.

Данас се историја пише, јер је град Париз, као и цела Епископија западноевропска, посебно благословена доласком Вашим и доласком светих архијереја наших придошлих да придржавају руке Ваше Светости док уздигнуте буду на молитву Творцу да милост на ову Цркву живу излије и да је на челу са новим Епископом утврди до краја света и века. Историја, добра и часна, јер је са Вама пристигло све што је добро и благословено у нашем народу, а корисно сваком благоразумном човеку, ма ко и шта био. Добродошли међу своје и са својима! Многаја љета, Вама Свјатјејши Владико, и свима овде сабранима!

Уследила је беседа Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија:

-У име Оца и Сина и Светог Духа! Браћо архијереји, часни оци, браћо и сестре, данас смо сви овде у храму Светог оца нашег Саве у Граду светлости благословени благодаћу Духа Светог. Благословени смо оном благодаћу која све сабира, а ништа не раздваја. Благодат Духа Светог у свету чини нас оним што јесмо. Благодат Духа Светог конституише Цркву Христову, а Црква Христова као што знамо јесте Тело Његово. Где год је Христос, где год је Црква, ту се превазилазе и кидају границе времена и простора. Зашто, браћо и сестре? Зато што тамо где је Црква ту је света Литургија. И ево баш овде, у Граду светлости, где је све узвишено и предивно, где је све величанствено, служи се света Литургија.

Света Литургија је дело Цркве, дело Христово, којим се даје смисао сваком величанству, свакој лепоти, свакој величини. Постоје многе велике ствари, величанствене и неизмерно вредне, али ако оне на себи немају печат Христов оне имају свој почетак и свој корен овде у историји, али исто тако имају и свој крај, своју кончину, свој завршетак овде у историји. Да би нешто што је проистекло из руку нас људи заиста заувек имало печат лепоте оно мора да носи на себи печат Христов. И овај град где год да се окренете, без обзира на чињеницу да је пролазио кроз сциле и харибде, различите историјске урвине, има мноштво вредности, али готово да нема ниједне да нема на себи макар зрно печата, зрно лика Христовог без обзира да ли се то види, да ли то људи препознају или се не види и људи не препознају. Дакле, и овај град и све што јесте у њему, и људи који живе у њему добијају смисао искључиво љубављу и благодаћу Христовом. Сви имају свој почетак овде и сада, али и могућност, шансу и перспективу вечности онда ако се дотакну Христа, а Христос је већ све дотакао љубављу својом. Све је у Његовој шаци, све је у наручју Његове љубави, све је на Његовим прсима! Међутим, да би то што јесте Он, што је у Њему и са Њим постало реалност, свакодневница и наше људско искуство неопходно је да ми одшкринемо врата своје слободе, своје чежње и носталгије за пуноћом живота – а нема тог човека који не чезне за пуноћом. И баш онда када пада, када је немоћан, када посрће – а заправо смо сви такви – баш тада је снажна у нама друга страна нашег бића, а то је управо потреба за Богом. То је потреба за оним што зовемо пуноћом, а пуноћа јесте у личности, у лику Христовом. Он је тамо где је Црква и присутан је реално онда када се служи света Литургија, јер то је Црква.

Ми можемо рећи: да, ми верујемо у Бога; чак можемо рећи: ми смо хришћани; штавише, можемо додати: ми смо православни. Можемо мислити тако о себи, али ако нисмо реални и конкретни делови, тј. удови тела Христовог, које се конституише и присутно је у светој Литургији, онда то може бити само илузија. Онда то може бити само сентиментални, романтични осећај који за тренутак понекад може и дати утисак духовног узлета.

Знамо, браћо и сестре, сви ми који се сабирамо у овом храму шта значи молити се Богу где год јесмо, али шта значи са оним што јесмо и где год се налазили са оним што тамо сакупљамо, доћи у храм и донети то са собом и довести себе у храм Божји, стати пред иконостас, пред лик Христов и лик Пресвете Богородице и узети учешће у светој Литургији, причестити се Телом и крвљу Христовом. Нема никога међу нама ко ма колико о себи мислио да је велик духовно, или пак падао до најнижијих дубина очајања и малодушности, када се нашао у храму светом и скрушено приступио светом Причешћу да није осетио прст Божји, да није осетио да његов живот има смисла, да има смисла то што је створен из небића у биће, да има смисла то што живи и што се труди да и поред слабости буде истински и прави човек.

Црква, браћа и сестре, нема границе. Она није географски ограничена. На светој Литургији присутан је Господ и са Њим читаво Небо, а ми ушавши у заједницу са Њим постајемо учесници тога Неба, надилазимо и време и простор и, како писац једне посланице из 2. века када говори о хришћанима, а то важи за све нас где год да живимо. Ево, данас и јуче идући Градом светлости разумео сам ту реч посланице из 2. века коју је написао човек који се зове Диогнет. Дакле, записано је у Диогнетовој посланици: Хришћани се не разликују од других људи ни по чему споља. На исти начин се облаче, са исте трпезе истом храном се хране, живе по истом поретку и правилима. Споља нема видљиве разлике, али унутарња, духовна разлика, тј. суштинска разлика постоји и она се запечаћује у храму Божјем. Она се запечаћује Христом. Живимо по спољашњим законима, поштујемо их као Црква – и то сви треба да чују где год да се налазимо, у којој год држави да живимо – али имамо и свој унутарњи закон у чијем темељу је Христос. Имамо свој унутарњи закон који нас позива на крст, а то значи на одрицање од самољубља, на борбу са својом гордошћу, на распињање и ослобађање од своје искључивости. Тај други закон нас чини да будемо снажни, да нас Господ може препознати, да том снагом коју добијамо од Господа можемо и разумети и понашајући се по законима овог света носити те законе на својим плећима, али увек знајући, како каже сам Господ, да треба да дамо цару царево, али и Богу Божје. Оно што је споља и што уређује наш живот поштујемо и прихватамо. Али онда када треба да се одлучимо између добра и зла, између врлине и греха, онда када нас неко позива да грех прихватимо као закон и прогласимо као закон, или пак да се одлучимо да испоштујемо реч Христову, у тој ситуацији, на том раскршћу, на том Христу, увек се опредељујемо за добро, за врлину, за закон Божји. Опредељујемо се за то да оно што припада Богу ваља Богу и предати, ваља умножити оно што смо добили од Бога и онда умножено Богу принети на Његов олтар. Тако, браћо и сестре, и ви овде живите са људима са којима се споља не разликујете, али изнутра се трудите да живите молитвом, да живите вером православном, да живите постом, да живите покајањем, а то значи непрестаним преобажавањем, непрестаним суочавањем са собом и у себи и трудом да идете путем светлости.

Сигурно сте безброј пута ви који имате децу поставили себи питање како да сачувате децу да остану верна предању из којег долазите, да остану верна својој историји иако живите далеко од матице. Сигурно се безброј пута питате како да једном речју научите своју децу да не забораве да су Срби и српског порекла. И ево одговора на овом месту који не захтева многа објашњења, многе теорије. Одговор на овом месту јесте да је човек и психофизичко биће, да има душу и тело, да има разне идентитете, али да је основни и најважнији идентитет духовни идентитет. Онда ако хоћемо да сачувамо своју децу, ако хоћете да сачувате своју децу у предању из којег сте потекли, ако хоћете да их научите да буду Срби и да остану Срби – научите их да држе Јеванђеље Христово, научите их да држе православну веру, научите их духовном идентитету. Ако их научите да буду православни хришћани онда ће и све остало што јесу, сваку другу врсту идентитета, и у том смислу и своје национално порекло, не само сачувати него бити поносни њим и сведочити да јесмо народ Божји. Међутим, ако их будете учили да чувају све што је српско, а не будете им говорили да је најважније духовно осећање, духовна припадност и духовни идентитет, онда ће доћи време – и неко вече сам разговарао са братом Драганом на ту тему, који живи овде са вама, и он је изнео своје искуство које се поклапа са овим што ћу рећи – ако их не нахраните духовно духовношћу којом сте сами нахрањени, православном вером, православним хришћанством, Јеванђељем Христовим, Телом и Крвљу Христовим, онда ће доћи тренутак када ће као психосоматска бића, дакле и бића која имају потребу за духовношћу, да потраже ту храну. Ако је ви нисте дали, потражиће је на другим местима – а на широком тржишту религија има свега и свачега – и, не дај Боже, залутаће у „духовност” у којој не само да ће заборавити из ког рода су потекли, него ће заборавити и на вас, на оца и мајку, на брата и сестру, стећи ће нову породицу.

Важно је, браћо и сестре, што долазите овде и ми архијереји из Отаџбине и расејања се радујемо што вас вечерас видимо лицем к лицу уверени да и ви знате ту истину да је најважније да имамо Христа у свом срцу, да Он буде у нашим животима на првом месту. Кад Он буде на првом месту уз мало труда, мало молитве и мало смирења, унутар Цркве Христове, све остало ће доћи на своје место и биће како треба без обзира да ли ће наићи неке таласи и буре, па ћемо се осетити несигурнима, или ћемо непрестано стреловито у духу расти. Увек ћемо знати да је промисао Божји са нама, да Бог боље од нас зна шта је добро за нас, а шта није. Увек ћемо са радошћу и благодарноћу Богу све прихватати. Ово је храм Светог Саве и он је наш родоначелник. Православна вера је све што јесмо и све што имамо уобличила и у животима нас појединаца и у нашем народу. Зато долазите увек у овај свети храм, а ми смо дошли да заједно са вама – поред великих архијереја који су били слуге Христове и који су сваки у своје време колико су могли градили ову цркву – да, ево, једног од вас, оног који је овде заједно са вама растао и стасавао, сутра по вољи и благодати Духа Светог и вољи Саборских отаца устоличимо знајући да смо сви заједно са њим тело Христово, помесна Црква овде, како рекох, по промислу Божјем, не да бисте били затворени у себе, не због тога да бисте само сачували оно што јесте, него сте овде јер је Црква увек. Господ је послао вас као апостоле да будете сведоци Његовог имена, да будете сведоци да је човек биће које јесте створено као пролазно, али створено да постане непролазно, да је човек биће које је погружено у смисао, да је човек биће које јесте распето у овом свету, али да је крст у исто време и место присуства победе и васкрсења. Овде сте, браћо и сестре, да испуните реч Христову заједно са својим Епископом и са својим свештеницима која каже: Идите и крштавајте све народе у име Оца и Сина и Светог духа.

Нека би Господ дао да као што смо се вечерас благодаћу Божјом, љубављу Његовом сабрали у овај свети храм, увек се сабирамо у здрављу и добру духовном, али у међусобној слози, разумевању, спремности да праштамо једни другима, спремности да тражимо опроштај једни од других, спремности једном речју да будемо деца Светог Саве, а то значи деца Цркве Христове, деца Христова чије Име нека је са свима нама. Нека је благослов Божји са вама, вашим породицама, сродницима и пријатељима, али и свим људима који живе у овом граду и у овој благословеној земљи. Нека се слави име Божје из уста свих нас овде, али и свих светих Божјих који су са нама, име Једнога у Тројици Бога, Оца и Сина и Светог Духа, сада увек и у векове векова. Амин!

***

У недељу, 9. октобра 2022. године, са почетком у 9,30 часова биће служена света архијерејска Литургија у Саборној цркви Светог Саве у Паризу. Том приликом, Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије увешће Преосвећеног Епископа г. Јустина у трон епископâ западноевропских.

Ускоро опширније!

 

Најновије вести

Повезане вести