Патријарх Порфирије освештаo обновљени Парохијски дом при Саборном храму у Неготину

Published On: 23/09/2022

Одазивајући се братском позиву Преосвећеног Епископа тимочког г. Илариона, Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије стигао је 23.  септембра 2022. године у Богом чувану Епархију тимочку.

Првојерарха Српске Православне Цркве испред Саборног храма Свете Тројице у Неготину дочекао је Преосвећени Епископ г. Иларион, заједно са преосвећеном господом архијерејима браничевским Игнатијем и нишким Арсенијем, свештенством, монаштвом и благочестивим народом Епархије тимочке.

-Највећи украс овог града, у архитектонском смислу, свакако јесте Саборни храм Свете Тројице, али највећи украс овог храма јесу верни људи и благочестива деца која се овде од малих ногу у великом броју причешћују светим тајнама Христовим, а можемо рећи и да је мноштво деце овде било присутно и пре свога рођења, као она која су ношена у утробама својих благочестивих мајки и који су се и на тај начин, кроз утробу мајке, причешћивали светим тајнама и тако се испуњавали благодаћу Духа Светога. Својим присуством у цркви Христовој, својом љубављу према отачаственој вери, овај благочестиви народ и народ читаве Епархије тимочке сведочи да заиста и по Косовском завету разуме и прихвата да је земаљско за малена царство, а небеско увек и довека, нагласио је Преосвећени Епископ г. Иларион у свом поздравном слову.

После свечаног чина доксологије Његова Светост Патријарх је освештао обновљени Парохијски дом при Саборном храму у Неготину. Уследила је посета кући знаменитог композитора Стевана Стојановића Мокрањца и неготинској Старој цркви у којој почива Хајдук Вељко петровић, јунак Првог српског устанка.

Беседа Патријарха српског г. Порфирија

У име Оца и Сина и Светог Духа. Преосвећени Владико, брате и саслужитељу, браћо и сестре, ја сам данас благословен и сви смо благословени због тога што смо се сабрали у храму који је посвећен Једном у Тројици Богу, Оцу и Сину и Светом Духу, Њему, нашем Оцу, Сведржитељу, али и Њему који је Почетак и Крај. Христос Спаситељ јесте Алфа и Омега, како нас поучава Свето Писмо.

Ја сам данас благословен пре свега речима љубави и молитвених жеља Ваших, Владико, али и сусретом са хришћанским ликом, са лицима, браћо и сестре, свих вас на којима стоји печат Христов. Људи могу бити заједница, могу имати јединство на разним темељима, могу бити снажни, могу постизати разне резултате и остваривати недостижне циљеве у том јединству. Многа окруживања и различита уједињавања људи могу бити честита из најбољих побуда, али свако јединство и свака заједница нас људи ако није у Христу и Цркви Његовој узалудна је ма колико била добра, величанствена и позитивна.

Један народ и у наше време и одувек треба да се брине о економији, о свакој врсти прогреса, о одбрани, о различитим социјалним установама… Све то јесте неизмерно важно и око тога се треба трудити, али ако не постоји јединство које је утемељено на Христу и Цркви Његовој, онда свако окруживање личи на љуштуру која нема садржај, личи на орах који има чврсту и снажну љуску, али љуску која је празна. Такав шупаљ орах се и под најмањим поветарцем када удари о камен разбија у парампарчад. Оно, браћо и сестре, што нас чини нераскидиво једним и јединственим, заједницом, јесте наш темељ, правоугаони камен, а то је Господ наш Христос. То јединство није апстрактно, није идеологија људска и самим тим пролазна. То јединство јесте у молитви, јесте у Цркви и јесте у светој Литургији. Отуда се радујем неизмерно речима, које смо чули од вашег Владике, да у овај храм долазите, да се овде причешћујете, да овде градите јединство са Христом, да овде имате заједницу са вашим Спаситељем кроз свету Литургију, кроз свето Причешће, а онда у том Причешћу нераскидиво јединство између себе.

Наша православна вера нас је обликовала кроз векове. Откад знамо за себе знамо за себе као православне хришћане. Све наше стваралаштво, што год да постоји чему се сами дивимо и поносимо, али чему се диве многи странци који дођу у наше крајеве, све то на себи носи печат Христов, печат православне вере, понекад видљиво, а понекад невидљиво. Зато је важно не само да чувамо ту своју православну веру, јер ако је чувамо као идеју, као идеологију, а немамо везе са Црквом, онда ће и то имати свој крај и штавише може бити контрапродуктивно, може се претворити у искључивост. Међутим, ако живимо својом православном вером не у смислу да мислимо да смо бољи од других, него баш зато што живимо својом православном вером откривамо у најдубљој својој дубини очима Христовим своје падове, своје слабости, своје немоћи, тј. баш зато што живимо том својом православном вером имамо јасну могућност да видимо свој грех, да га препознамо, али исто тако да спознамо да онда када знамо да смо слаби и немоћни и подигнемо своје очи ка Христу. Он је ту са нама, Он нас исцељује! Иако слаби у Њему постајемо снажни и моћни, јер та снага није од овог света. То је била и снага Хајдук Вељка који је рекао: Главу дајем Крајину не дајем! На први поглед то може бити само реч да хоће да покаже да брани своју земљу – и заиста ју је бранио – али није била пука одбрана неког географског простора. Он је бранио свој дом и домове свих својих ближњих, бранио је огњишта, бранио је срце тог огњишта, а то јесте опет његова православна вера. Узалуд је дом, узалуд је географски простор, узалуд је све оно што малопре рекох – ако нема срца. Узалуд је економски напредак, узалуд је било која врста снаге, ако нема Христа да осмишљава и наше успоне и наше падове. У тој речи Хајдук Вељка јесте и реч свих нас, став свих нас у односу на своју Крајину, на свој дом, на своје огњиште, а то је управо овај свети храм посвећен Светој Тројици – Оцу и Сину и Светом Духу. Тако овде славимо Спасовдан као градску славу, тада славимо пуноћу живота.

Наша православна вера, браћо и сестре, значи, у једној речи Христовој, љубав читавим својим бићем према Богу. Та љубав наша према Богу можда је само понекад наша жеља да волимо читавим бићем својим Бога, а тамо где постоји жеља ту је и Бог. Његова љубав постаје наша љубав према Њему, Његова љубав према нама. Понекад можда само желимо да желимо љубав према Богу. У тој нашој жељи за жељом да служимо Богу опет је Он ту са нама, јер Бог је увек на нашој страни. Наравно, из те и такве понекад слабашне љубави, која посрће према Њему, рађа се и наша љубав према ближњем, боље рећи, наш став према ближњем, тј. према сваком човеку. Наш став није став затворености и искључивости. Отуда и овај изазов и искушење – које је владика Иларион поменуо, са којим смо се суочили – није ни ново ни од јуче. Оно не подразумева ни у ком случају нашу искључивост и, не дај Боже, нашу мржњу према било коме, жигосање и прогоне. Напротив, то је позив нама на молитву, позив свима нама да будемо бољи, да будемо бољи и аутентичнији сведоци Христове вере. Ако такви јесмо онда ћемо свима и сваком на све четири стране света бити пример, пожелеће и други да Христа изаберу за темељ свога живота, за пут, за свој живот, па ће се онда и они, без обзира у каквим изазовима се сами налазе, обраћати Христу за помоћ и у Њему налазити спасење. Увек је свако искушење, без обзира које је врсте, са којима се суочавамо као појединци, али и као заједница, нама позив на веће преображавање у Христу, на потпуније посвећивање себе Христу и једне другима.

Господ каже: Дођи и види, тј. Филип Натанаилу у Јеванђељу када хоће да му покаже Христа као Месију, али не зна како да објасни да је Христос Месија. Онда каже: Дођи и види! Шта имамо да покажемо? Ми свима и свакоме треба да кажемо дођи и види својом заједницом. Христос је наша заједница у мери у којем ми јесмо једно, у којој се трудимо да служимо једни другима, да праштамо једни другима, да иштемо опроштај једни од других, да живимо једни за друге. У тој мери ми постајемо аутентични сведоци онога што се дешава овде на светој Литургији. Онда своју заједницу показујемо као аутентичну, јер за заједницом чезне сваки човек. Човек је створен за заједницу. Самац макар био савршен и у моралном смислу те речи, макар испуњавао све заповести Божје – није Црква. Христос неће то! Он неће самозаљубљеног савршеног усамљеника, него хоће заједницу у којој неко узраста у врлини незадрживо по промислу Божјем да би собом носио и друге, а неко посрће и има потребу да га други придржи за руку.Без обзира ко је на којем месту, ако је Христос у центру те заједнице, ако је Он на првом месту свима, онда ће свако од нас бити на своме месту.

Љубављу вашом надахнут, али и скромном својом љубављу према вама и браћи архијерејима, засигурно да бих могао до ујутру овде са вама да будем. Међутим, завршићу управо једном сликом из Старог завета која поткрепљује оно о чему сам говорио. Сећате се приче о Содому и Гомору, када је Господ због греха који се тамо умножио хтео да спржи и спали те крајеве. Аврам, праведни свети човек, угодник Божји, пошто баш зато тога што воли Бога воли свакога човека, не поставља себе као судију и не одређује он ко је онај који је грешан, а који није, каже: Господе, немој! Спаси, сачувај овај град ако у њему има педесет праведника. И Господ каже: У реду, доведи ми тих педесет. Међутим, Аврам није успео да нађе педесет праведника, па онда каже: Господе, нема педесет, али да ли ћеш сачувати овај град ако нађем четрдесет? Каже Господ: Хоћу, доведи. Не нађе међутим Аврам ни четрдесет праведника, па је онда молио Господа да их спаси ако нађе тридесет праведника, па је спуштао цифру све до десет: Господе, ако буде десет праведника спаси овај град. И Господ каже: Хоћу због тебе и твоје љубави и твоје вере. Али не нађе Аврам ни десет праведника. И онда шта је био резултат? Тај град је уништен. Ако смо ми аутентични хришћани, онда живимо својом вером окупљајући се у светом храму на светој Литургији, у смирењу, у покајању – не у покајању као самоосуђивању себе, као једном психолошком стању у којој хоћемо да кажемо: Господе, ја сам такав и такав, урадио сам тај и тај грех, али сам заправо бољи; и не у самокињењу себе, него, како рекох, у смирењу: Господе, то сам што сам, не уздам се у себе, сву своју наду полажем у Тебе. Ти си љубав, Ти знаш шта ми треба, Ти знаш моје слабости; и не у својој охолости према другима, у самозамишљеној чистоти, у самољубљу, у гордости – уздајући се у Бога и трудећи се колико год можемо да једни према другима будемо онакви како Бог од нас хоће. То је православна вера, она нас је обликовала кроз векове и њом јесмо оно што јесмо. Ту веру је заправо бранио Хајдук Вељко и толики јунаци и свети мученици стратилати и борци из нашега рода.

Нека би Господ дао, браћо и сестре, да том православном вером својом живимо, да се сабирамо под окриље овог храма, под окриље Свете Тројице, Оца и Сина и Светога Духа, у Христу  Господу нашем који је постао један од нас да бисмо ми у Цркви Његовој и кроз Цркву Његову постали по благодати оно што Он јесте како бисмо онда и овде и сада у овом свом животу не само предокусили него живели тајну Царства Божјег које у пуноћи нас очекује у будућем веку, где се непрестано вечно  сада и увек слави име Свете Тројице, Оца и Сина и Светог Духа. Амин!

***

Другог дана посете Епархији тимочкој, 24. септембра 2022. године, Патријарх српски г. Порфирије ће освештати храм Свете Петке у Малајници, а затим служити свету Литургију уз саслужење више архијереја.

Најновије вести

Повезане вести