Патријарх Порфирије: Свету је потребна молитва

Published On: 27/10/2022

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије началствовао је 27. октобра 2022. године, на празник Преподобне мати Параскеве – Свете Петке, светом архијерејском Литургијом у храму посвећеном тој Божјој угодници на Чукаричкој падини.

Саслуживали су протојереји-ставрофори Бранко Митровић, Станко Трајковић, Часлав Миленковић и Дражен Топањанин, протојереј Предраг Продић, јереј Марко Обрадовић,  протођакони Петар Дабић, Драган Радић, Владан Таталовић и Радомир Врућинић и ђакон Николај Вуковић.

После читања светог Јеванђеља, Његова Светост Патријарх г. Порфирије је беседио:

-У име Оца и Сина и Светог Духа. Браћо и сестре, радујем се што сам данас овде заједно са вама да учинимо помен великој светитељки Божјој, Светој Петки, коју воли и којој се молитвено обраћа сав православни свет, чије су мошти целебне лежале у једном периоду на Калемегдану поред Ружице. Радујем се што смо се сабрали овде да се заједно Богу молимо. Радујем се што имамо овако диван храм који, хвала Богу, има довољно простора да сви они који чезну за лепотом, за миром, за љубављу, за радошћу, кроз молитву Богу и свој подвиг могу у њему да се сабирају.

Ми славимо Свету Петку и када јој се искреном вером обраћамо, будући да има слободу пред Богом, Бог јој излази у сусрет и њеним  молитвама помаже свима нама. Када славимо светитеље Божје, поред тога што им се молимо, ми треба да завиримо у своју душу и да видимо како ми разумемо светитеље Божје и светост уопште. Неретко мислимо као да су светитељи неки надљуди, као да су својеврсни супремени, као да нису једни од нас. Најбољу могући пример јесте управо Света Петка, али и многи други светитељи. Она је потекла из богатог рода, али је знала да јој смисао живота не може бити ништа од овог света, па ни амбијент у којем је живела, ни богатство које је имала, ни слава и позиција коју је могла кроз толико богатство доботи. Она је занала да смисао живота – а када дођемо до смисла живота онда решавамо сваку своју недоумицу, сваки свој проблем, сваку своју муку – може да нађе само у Богу, у Христу. Зато је, будући да је крштена у име Христово, постала невеста Христова, Њега имала као Женика и читавим својим бићем пошла за Њим. Поћи за Христом не значи пре свега променити место; поћи за Христом не значи по сваку цену променити нешто у спољашњем амбијенту у којем живимо. Поћи за Христом значи променити себе изнутра, знати пре свега истину да је Он Почетак и Крај и када сте укорењени у Њему да смо онда укорењени у истини, правди и љубави. Када смо укорењени у Њему и када Њега имамо као непрестани критеријум, као непрестано огледало, онда ћемо увек знати – ма колико имали неодумице, ма колико нам неке ствари нису јасне, ма колико нам понекад неке ствари биле веома тешке – увек ћемо знати који пут птреба да бирамо. Света Параскева је изабрала пут Христов. Читав свој живот је претворила у молитву, у подвиг. Отишла је у јорданску пустињу у временима када је било опасно и за мушкарце у тим просторима преспавати макар у предграђу, у неком брду, а камоли отићи у пустињу. Отишла је и читаво своје биће Христу посветила кроз молитву, кроз пост, кроз покајање, кроз љубав према читавом свету. Отуда и Света Петка и други светитељи јесу само неки од нас, да кажемо обични људи, који су разумели да живот може имати смисла само онда када све дајемо за Христа а Христа ни за шта. Само онда када смо дали све за Христа, само тада у изобиљу добијамо све оно што је честито, што је добро, што је нама неопходно и потребно и за наш спољашњи живот, али и за наш унутрашњи живот.

У Јеванђељу по Матеју описане су девојке, њих десет, као мудре и луде. Пола од њих су биле мудре, а пола немудре. Видели смо да су једне одржавале пламен у свом кандилу, а друге нису много мариле. Требале су са светлошћу да дочекају господара. Када је он наишао уплашиле су се девојке без уља, покушале су да га нађу и нису успеле, а онда тражиле од девојака које су имале уље. Међутим, оне које су имале нису могле дати, јер би тада и једне и друге остале без уља. Једном речју, шта је то уље које је потребно сваком човеку да држи упаљену свећу вере, упаљену свећу опредељења за Христа? Уље јесте управо наша вера, наш подвиг који произилази из наше вере, добродетељ, врлина или, да кажемо скромно и смирено, труд да стекнемо врлину или, још боље, труд да служимо Христу. Онда то препознајемо или други то препознају као врлину. Ми сами уколико се трудимо да идемо путем Христовим не бавимо се дефинисањем тог свог стања, нисмо ни свесни да ли је то врлина или не, него једноставно имамо радост, имамо мир, имамо сигурност да идемо правим путем, да идемо путем Христовим. Није могуће да неко други уместо нас изврши избор. Зато и ове девојке које су имале уља нису могле уместо оних других које нису имале уља да дају своје уље, тј. нису оне које су се определиле за Христа могле да се определе у име оних које су се можда и определиле, али су мислиле да има времена – има времена за љубав истинску и праву, има времена за молитву, има времена за подвиг, има времена за све оно на шта нас Бог позива – да се наслађују овим животом, јер за то неће бити касније времена. Време нам је дато, како каже Свети апостол Павле, да га искупљујемо. То значи да подржавамо пламен, да га испуњавамо у подвигу, да га испуњавамо добротом, да га испуњавамо љубављу према Богу и према људима. То се не може одлагати. Не може се рећи: Има времена за то, него шта год да смо, где год да смо и чиме год да се бавимо паралелно са тим треба да се трудимо и у оном чиме се бавимо, али и у свом животу који проводимо у келији, у храму, да све буде прожето нашом вером. Не можемо рећи: Има времена, јер ми не знамо када ће нас Господ на било који начин позвати себи. Док смо још у овом животу не знамо када ће бити потребно да будемо снажни, довољно снажни, да будемо истински прави Христови борци и зато увек морамо да се припремамо. Увек морамо да будемо будни. Упретходној глави истог Јеванђеља описан је господар за кога се каже да када би он знао када ће лопови доћи он би се спремио. То значи да мора увек бити спреман да не би лопови упали и развалили његово имање.

Интересантно је да име Свете Петке у његовом изворном језику јесте Параскева, што значи она која се припрема. Света Петка се од најраније своје малдости не само припремала за будићи век, за вечност, за царство небеско, него је живела царством небеским непрестано. То је наш хришћански подвиг. То је уље које непрестано треба да имамо, да га доливамо у кандило вере, да живимо царство небеско овде и сада, да живимо по правилима тог царства небеског овде и сада, а то није ништа друго до по заповестима Христовим.

Нека би Господ дао да славимо Свету Петку, али и да се угледамо на њу, да јој се молимо да нам помогне да будемо што сличнији њој и што сличнији сваком светитељу, Божјем подвижнику, како бисмо онда имали мир и радост, сигурност и стабилност, и како нас онда ништа не би могло померити не само из наше вере, из Цркве, него и из било какве сигурности и стабилности у најмање или веће искушење, да бисмо могли са Светом Петком и свим светима да славимо Господа нашег Исуса Христа сада и увек и у векове векова, амин.

***

Након свечаног славског чина, Патријарх је предводио празничну литију око храма, а затим је беседио:

-Браћо и сестре, нека је срећна и благословена слава свима који припадају овој парохији, али исто тако нека је срећна и благословена слава свима онима који Свету Петку имају као своју заступницу пред Богом, као породичну заступницу, свима онима који славе Свету Петку у својим домовима. Нека би Бог дао да молитвама Свете Петке будемо увек као оне девојке које смо поменули у Јеванђељу по Матеју, које имају упаљену свећу вере, да нам вера буде жива, да буде снажна, да буде православна. Та вера нас је не само чувала кроз векове до наших дана, него је све оно што ми јесмо обликова. Све оно што је вредно у нашем народу запечаћено је том нашом православном јеванђељском вером. Без православне вере не знам да ли би нас било, али сигурно не бисмо били оно што јесмо данас, а то је хришћански народ, народ који има своју културу, своје предање, народ који је увек био отворен да обогаћује себе вредностима које су аутентичне без обзира одакле долазе, али и народ који је оставио свој неизбрисиви печат у култури европских народа, у цивилизацији свих народа света. Најважније од свега јесте то да чујемо реч Христову, реч Јеванђеља, као што је чула Света Петка, а то је да смо сви позвани да будемо свети. То нам је већ дато чињеницом да смо православни хришћани, да смо у Цркви, да се причешћујемо Телом и Крвљу Христовим. Да би то што је нама дато у Цркви постало делатно и видљиво, да би постало и наша тековина, неопходно је да будемо отворених срца, да живимо вредностима Јеванђеља, да живимо најпре у својој породици православном вером и Јеванђељем Христовим.

Ако Господ каже: Љуби ближњег свог, Он најпре то говори мужу, глави породице, да воли своју жену, да воли своју децу и то тако да никада не мисли на себе и да не мисли да је икада ишта откинуо од себе, жртвовао од себе и то доживео као губитак, него да све што чини чини са радошћу и љубављу, знајући да дарујући себе без остатка жени и деци дарује себе свецело Христу. То све исто важи за жену у односу на мужа и децу, али то важи и за децу у односу на своје родитеље. Свако мора да зна своје место. Ми смо данас суочени са изазовом да се више не зна чија је и каква улога породици. Не зна се ко је ко у породици, а онда се то шири концентричним круговима да се нигде не зна ко је ко. Господ, дакле, када каже: Љуби ближњег свог пре свега позива свакога од нас да се у својој породици потврдимо. Ако тај разред завршимо, ако ту лекцију савладамо како ваља, онда се оспособљујемо да идемо у следеће лекције, у следеће разреде, а то је онда родбина, комшилук, суграђани, а онда људи који припадају истом народу. Ако све те лекције савладамо то је онда читав свет, читава творевина Божја као дар Божји, као израз Његове љубави.

Као што је то била Света Петка, будите савршени као што је Отац ваш небески савршен. Будите свети, а не можете то бити без православне вере, без свете Литургије, без доласка у храм. Вера није ствар интелигенције, информација, читања књига. Вера је све оно што јесмо. То је наше срце. Вера је ствар срца и у вери нема калкулација. Угледјамо се на Свету Петку, на многе светитеље Божје и подвижнике каквих има и у овом граду, можда и у нашем комшилуку, али ми често заслепљени егоизмом, самољубљем, затворени за друге то не примећујемо. Има их свуда око нас. Где год има смирења, где год има свести о томе да нам је Бог потребан, ту има путева светитељских, ту има корака светитеља. На то смо позвани и није неопходно, као што смо рекли, да променимо место, да променимо амбијент, да очекујемо да се нешто изван нас мења. Ми не треба да се мењамо, ми само треба да будемо оно што јесмо, онакви какве нас је Бог произвео, иконе Божје, створени по слици и прилици Божјој. Ми само треба да спречимо сваку врсту зла, зле помисли, зле речи, злог дела и поступања да уђу у наша срца, у наше биће. Треба само да чувамо оно што нам је Бог дао, да чувамо себе онакве каквима нас је Бог створио, а онда ћемо спонтано и природно расти у љубави према Њему и према својим ближњима.

Ја сам пресрећан данас што смо овде у храму посвећеном Светој Петки, што нас је она окупила, знајући да нас увек чува као и Пресвета Богородица. Пресрећан сам што видим и ваша радосна лица и ваше молитве које узносите за себе, за своје ближње, за читав наш народ, али и за читав свет. Свету је потребна молитва и то што ви чините, што ми чинимо. Свету није потребна некаква специјална мудрост и памет, свету је потребна молитва. Свету су потребни светитељи, како је говорио Свети владика Николај. Нека би Бог дао да сви идемо путем светости заједно са Светом Петком, иза ње, да нам овај живот буде само предокус оног што нас у вечности чека где ћемо сви бити сабрани око Једног Господа и Спаситеља нашег Исуса Христа. Живели на много година! Нека све Господ благослови!

 

Најновије вести

Повезане вести