Патријарх српски Порфирије стигао у Епархију рашко-призренску

Published On: 12/10/2022

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије учинио је 12. октобра 2022. године канонску посету Епархији рашко-призренској.

Његову Светост Патријарха, у чијој пратњи је био Преосвећени Епископ марчански г. Сава, испред Саборног храма Светог Георгија у Призрену дочекао је Његово Преосвештенство Епископ г. Теодосије са свештенством, монаштвом и верни народ Богом чуване Епархије рашко-призренске.

Свечани чин доксологије служио је Епископ изабрани новобрдски архимандрит Иларион, у молитвеном присуству Митрополита будимпештанског и мађарског г. Илариона из Руске Православне Цркве и господе епископа будимског Лукијана, рашко-призренског Теодосија и марчанског Саве, свештенства, монаштва, ученика Призренске богословије и верног народа.

Његово Преосвештенство Епископ рашко-призренски г. Теодосије пожелео је добродошлицу Његовој Светости Патријарху у царски Призрен, рекавши да посета патријарха Порфирија за све који живе у том граду, за све свештенике, професоре и ученике Богословије Светих Кирила и Методија и малобројне вернике велико охрабрење: –

-Ваша посета представља велики подстрек нама да учинимо сваки напор да се овде, у нашем граду, и даље слави и прославља име Божје и да се служи света Литургија, истакао је владика Теодосије.

Уследило је обраћање Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија:

-Високопреосвећени, преосвећена браћо, часни оци, браћо и сестре, драги ученици Богословије, ми смо данас благословени! Владико, ви рекосте малопре да нас долазак овде јесте охрабрење за вас и подршка вашим напорима, трудовима и подвизима. Ја бих рекао да је управо обрнуто; наш долазак овде међу вас јесте нама охрабрење. Ваш живот, ваше постојање, ваши подвизи и молитве који упућујете Господу са овог светог простора, са ове свете земље, из светиња у којима служите и у њима се Богу молите, управо су подршка не само нама лично, него читавој нашој помесној Цркви и Цркви уопште, али и шире од тога. То јесте подршка читавом свету у  настојању, у трудовима и у борби за истински и прави мир међу људима. Тај мир није пролазни, од овог света, него суштински мир, мир Божји, мир Христов који има своје корене и своје полазиште  у вечности, али исто тако и свој бескрајни крај у вечности.

Kад год смо овде ми не само да осећамо него суштински имамо спознају да смо са собом. Кад год дођемо овде имамо дубински доживљај да смо се вратили себи, aли опет не у пролазном смислу те речи, не биолошки, чак не и географски, него суштински да смо се вратили себи као иконама Божјим, да смо се вратили себи онаквима каквим нас је Бог замислио, тј. долазећи овде и боравећи овде знамо да смо са Христом, знамо да живот има смисла и препознајемо чињеницу да је човек биће смисла. Овде, на Косову, разумемо шта значи победа, шта значи тајна Васкрсења, јер овде постоји управо крст Христов који ви носите знајући да се већ у крсту садржи сила победе Христове, а то је сила васкрсења која није само намењена одређеном малом броју људи, него је заправо тајна на коју су позвани сви људи. Та тајна не може бити реалност и садашњост, не може бити актуелна међу нама људима, ако не постоје они који не носе не тек било који крст, не тек било какво страдање, него ако не постоје они који носе крст Христов као тајну победе у историји и у вечности.

Стога хвала вама што се молите Богу овде за читав свет, за спасење читавог света, за оне са којима сте и за оне са којима делите ове просторе и ову земљу без обзира на то којем народу припадају и без обзира на то да ли су они тога свесни. Хвала и вама, драги богослови, што се учите истинском и правом богословљу. Ако је то уопште могуће данас игде онда је то могуће овде на овим просторима, зато што су овде често ствари огољене. Нема илузија, нема заваравања слабошћу и варљивом пролазношћу од овог света. Овде имате могућност више него другде да разумете тајну богословља као тајну молитве, да разумете чињеницу да богословље није тек сабирање одређених информација из области живота Цркве и теологије него да и нема богословља ако нема истинске молитве. Каже стара хришћанска изрека: Ако хоћеш да будеш прави теолог онда се моли исправно; ако се исправно молиш онда си прави теолог. Овде имате могућност више него на другим местима да се учите истинском и правом богословљу које је није ништа друго него служење Богу и служење ближњим, а знања која стичете заправо су само оруђе које вам помажу у том циљу. Владико, хвала на љубави. Нека Господ све благослови нас сабране у овом храму, у овом граду, али нека благослови и све људе који живе на овим просторима и да тај благослов одавде се шири и на читав свет.

После свечаног чина доксологије, патријарх Порфирије благословио и разговарао са малобројним Србима који су остали да живе у Призрену и околини.

***

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије посетиће 14. октобра 2022. године, на празник Покрова Пресвете Богородице, Косово и Метохију и Пећку Патријаршију, ставропигијалну лавру патријараха српских, где ће началствовати на светој Литургији уз саслужење више архијереја Српске Православне Цркве.

Том приликом, по традиционалном последовању биће обављен свечани чин устоличења Његове Светости г. Порфирија у најсветији трон Архиепископа пећких и Патријараха српских.

Осам векова свесрпска и општеправославна древна светиња – манастир Пећка Патријаршија – под својим сводовима чува свештени Трон у који се уводе наследници Светог Саве и са кога архиепископи и патријарси српски управљају бродoм Христове Цркве у границама своје канонске јурисдикције. После васпостављања јединстава Српске Православне Цркве 1920. године, обновљена је и традиција устоличења у Пећки трон као видљиви доказ духовног угледања на наше богоносне и доблесне архиепископе и патријархе од добијања аутокефалности 1219. године до данашњих дана.

Устоличење првог Патријарха васпостављене Српске Патријаршије, Његове Светости г. Димитрија (Павловића) у древни трон у Пећкој Патријаршији извршено је 24. августа 1924. године, а касније су устоличени и његови наследници на трону Светог Саве: патријарх Варнава (Росић) 6. јула 1930. године; патријарх Гаврило (Дожић) 2. августа 1938. године; патријарх Герман (Ђорић) 29. маја 1960. године; патријарх Павле (Стојчевић) јула 1994. године; патријарх Иринеј (Гавриловић) 3. октобра 2010. године.

Најновије вести

Повезане вести