Протојереј Слободан Лукић: Не заборавите Цркву

Објављено: 11 јула, 2022Прегледано: 2804

Опасну смутњу и немир стварају перфидни напади на Цркву који су скривени под плаштом лажне бриге за страдајући народ, а чије страдање је тобоже додатно отежано небригом Цркве. Иако се таквим нападима често најбоље одолијева ћутањем, понекад је ипак корисно дати неки директан одговор. Као један од таквих ”душебрижника” показао се г. Дејан Лучић који се у двоипоминутном видео снимку на његовом Јутјуб каналу потрудио да што више увриједи Цркву и свештенике и кроз то покаже своје састрадавање са нишчим и убогим. Позивајући на ”заборав Цркве”, г. Лучић на почетку своје ”бесједе” препричава један разговор са студентом теологије кога је он великодушно поучио о сличности између фиксног телефона и свештеника. Збуњеном студенту је Лучић, који све ово ваљда говори из бриге о унесрећеној српској дјеци и омладини, објаснио како је свештеник превазиђена методологија комуницирања са Богом и као такав ће, баш као и фиксни телефон, да оде у заборав.

У наставку, Лучић саопштава откриће да се све више Срба обраћа Богу директно, те зато нема потребу за свештеником као посредником, тј. ”везистом” како се изражава у покушају духовити Лучић. Одмах треба рећи да свештеник заиста није нити треба да буде посредник између човјека и Бога. Једини посредник између Бога и људи јесте Богочовјек Исус Христос Који је Својим спаситељским дјелом ослободио човјека од гријеха и смрти и увео га у заједницу са Оцем небеским. Црква, као Тијело Његово, јесте свештени простор у којем вјерујући човјек (био он свештеник или лаик) остварује однос и светотајинско заједничарење са Богом. Према томе, основна мисија Цркве јесте да сваког свог члана приводи ка Христу и причешћу Тијелом и Крвљу Његовом, кроз које вјерујући задобија спасење душе и тијела.  Уколико би Лучић покушао да смирено чује литургијске молитве Цркве, чуо би да се она молитвено брине о свим невољницима, паћеницима, заробљеницима, бескућницима… Брине Црква нарочито о најмањој браћи. Примјер даје Првојерарх наше Цркве, као и други епископи, који је често у посјети бескућницима и у дружењу са напуштеном дјецом, чиме на дјелу показује и подсјећа на јеванђелску заповијест да се нахране гладни, напоје жедни, посјете заробљеници, одјену наги (Мт. 25, 30-40). Све то, а и друге видове помоћи које Црква свакодневно чини према потребитима није нешто о чему је неопходно говорити, а и кад би све било обзнањено и саопштено,  појединци попут г. Лучића тешко да би то могли да виде. Будући да г. Лучић зна колико износе мјесечна примања свештеника, да ли такође зна да ли, колико и на који начин свештеници помажу ближњима? Да ли је икада чуо за јеванђелски позив ”да не зна љевица шта чини десница”? Морао би прво да се упозна са природом црквене мисије и да размисли прије него што надмено позове Цркву „да уради нешто добро“!?

У контексту теме коју је отворио г. Лучић, корисно би било подсјетити га на сурову и тужну истину о продаји сироте дјеце, људи и људских органа српских мученика са КиМ, за које није крива Црква ни на који начин, већ они који упорно желе да отму оно што нам је најсветије. А Црква је та која непрестано позива на НЕ-ЗАБОРАВ наше свете земље и наших светиња које су паљене и скрнављене, и особито се моли за душе свих оних људи, жена и дјеце који невино пострадаше само зато што су били Срби.

На крају, помоћ несрећним малишанима којих, нажалост, има много у нашем народу,  неће доћи кроз оптужбе према Цркви и ”заборављањем свештеника” већ кроз смирену и покајничку молитву једних за друге и кроз дјела милосрђа и доброчинства. А онима који желе тако да чине, сигуран путоказ може дати управо Црква, а никако недобронамјерни и антицрквени душебрижници са Јутјуб канала

Најновије вести