Беседа Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија одржана 24. августа 2025. године у цркви Светог Стефана Дечанског у Железнику

Браћо и сестре,

Радујем се најпре што је Бог дао да данас служимо свету Литургију овде у Железнику. Радујем се што смо данас заједно сабрани на светој Литургији, а где год је света Литургија, ту је и Железник и Жарково и Врачар и Нови Београд и Мирјево. Где год је света Литургија, ту је сам Господ Исус Христос, то је тајна Царства Небеског. Иако су физички одсутни или су наша браћа и сестра на другом месту сабрани, на светој Литургији, са нама су присутни овде. Тако да је изнад свега важно и једино важно јесте то што смо на светој Литургији, јер то значи да смо заправо становници најважније земље, најважнијег места, становници Царства Божјег, Царства Небеског. Зато што света Литургија и није ништа друго, него само присуство Божје међу нама и присуство Царства Божјег међу нама, које наравно у својој пуноћи почиње тек другим доласком Христовим.

И данашња јеванђелска прича је говорила о Царству Небескм. Tа, као и друге приче које говоре о Царству Небеском, је Господ упућивао ученицима својим и апостолима и онима који су ишли за Њим. Господ је говорио о Царству Небеском у сликама, у причама, не теоретски, не философирајући, него је узимао конкретне примере из наше свакодневнице, како би ти примери показивали динамику живота и у историји и у вечности, и како би та надумна тајна, тајна која не може стати ни у једну реч, ни у једну мисао, која се не може изразити, која се не може чак ни докучити, постала реалност блиска сваком човеку, независно од тога ком слоју једног народа или друштва припада.

Говорећи у причама, Господ је откривао и тајну Божју и тајну Царства Небеског тако да она сваком буде пријемчива и јасна, и да нико не може наћи изговор да није разумео, да није могао да схвати и да прими Rеч Божју. Она је свима блиска. Ко хоће, иде за Христом, а ко неће има слободу да не иде. И не постоји трећи пут. Или смо Христови или смо изван Њега и нисмо Његови. Наравно, ићи за Христом не значи само слушати Његову реч, него Његову реч учинити својим животом, својом реалношћу, што у исто време није ни мало једноставно и лако, а с друге стране је врло просто и врло лако. Ствар је само у томе на кога ћемо се ослањати, да ли на Христову памет, на Његову логику, на Његову реч, на Његова правила живота, или ћемо се ослањати на памет људску, на реч човека, човека палог, острашћеног, најпре зараженог самољубљем, егоизмом и гордошћу. A то је зараза од које нема веће, јер она подразумева искључивање другог из нашег живота, немилосрдност у односу на другог, односно искучивање и Бога из нашег живота. Зато Господ и у данашњој причи говори једноставним речима шта је то Царство Божје, поручујући нам да оно почиње овде и сада. И за оне који прихватају почетак Царства Божјег овде и сада, то значи почетак узимања крста свога, узимање садржаја живота, саставних делова свога живота, свега као дара Божјег. А та прича значи и благодарење Богу на том дару, а онда и колико стоји до нас да учинимо да околности у којима живимо, и унутрашње и спољашње, отворимо за благодат Божју, за присуство Божје, за присуство Христово у нашим животима. За оно што нам је дато, што је наша датост, потрудимо се колико можемо да све то приносимо Христу, поверавамо Њему и да учинимо да буде Његово. Тада ће тај крст бити за нас спасоносан и тај крст ће бити прва степеница нашег учествовања у тајни Царства Божјег, наш улазак у Царство Божје. А Царство Божје је описано у овој причи у знаку највеће заповести Божје која нам је дата, то је заповести о љубави. О љубави према Њему, Једном Господу, нашом Спаситељу, Оцу и Сину и Светом Духу и у љубави према ближњима. 

Зато ова прича, сликовито представља једног Господара коме је његов слуга дужан велики дуг, десет хиљада динара. Иако је заслужио слуга да буде кажњен, на молбу и молитву слуге Господар му опрашта. А онда тај исти слуга је имао је свог дужника који је неупоредиво мање био њему дужан, свега сто динара. Када је наишао на свог дужника и када је и овај дужник њега почео да моли да му да још времена како би вратио дуг, био је немилосрдан овај коме је пре само неколико тренутака опроштено неизмерно много више пута од онога колико је он имао потраживање у односу на свог дужника. Наравно да овај господар у овој слици представља слику Бога и први слуга јесте слика свакога од нас, зато што смо сви добили неизмерно много дарова који су нам дати да би смо кроз њих и уз њих постали учесници и становници Царства Божјег. Како? Тако што верујемо Богу, што га љубимо читавим својим бићем, што се трудимо да живимо у складу са путевима и смерницама које нам је Он дао да нам буду помоћна средства у нашем животу. Ти путеви и смернице нису ништо друго него наше природно стање. А како ми то волимо Бога, како ми то слушамо Његове смернице и испуњавамо Његове заповести и како то постаје наш живот? Како се то види? То се најлакше и најједноставније види у нашим међусобним односима, у нашем односу према ближњем. И сваког тренутка кад срећемо ближњег, другог, свог брата и сестру, ми имамо прилику да посведочимо, да их волимо као саме себе, да испуњавамо заповест Божју. Имамо прилику да разумемо да нам ближњи није супарник, да нам ближњи, не дај Боже, није дат да га мрзимо, да нам буде непријатељ, ма колико био другачији и ма ко он био, јер сваки човек је икона Божја, у сваког је утиснут печат Христов. И сваки нам је у том смислу дар и сваки нам је у том смислу брат или сестра.

Колико ми волимо Бога показаће се управо у тим нашим међусобним односима, колико муж воли своју жену, колико жена воли мужа, како, на који начин, колико они воле своју децу, колико деца воле своје родитеље, колико волимо своје комшије, људе са којима радимо на послу. Да ли их видимо као своје супарнике, као своје непријатеље, као некога против кога треба да се боримо, као некога кога треба да се бојимо, као некога за кога мислимо да ће нас покрасти и узети нешто наше или унапред знамо да и то и све што ми имамо јесте дар Божји. Господ нам је дао неупоредиво више. Не само оно што нам не припада, него неупоредиво више него што можемо да замислимо, него што можемо да видимо, него што можемо да разумемо. Зато што често овај вирус, ова заразна болест егоизма спречава, замућује, прља наше око и не да нам да то разумемо и да то видимо. Ако волимо Бога, волимо и ближње и у том односу нашем са ближњима одвија се наша борба са нама самима, борба са собом, са својим страстима, са својим грехом се одвија у мом односу, у мом општењу са тобом и обрнуто, у нашим међусобним односима. Ту се ми клешемо, ту се ми вајамо, ту ми изграђујемо у себи оно подобије о којим говори Јеванђеље. Ту се ми уподобљавамо Богу тако што све врлине богочовечанске имамо прилику не само да прикажемо, него да потврдимо да су наш живот и на тај начин ми сведочимо Христа, тако постајемо апостоли. Зато је важан ближњи и зато је важно да ближњем све праштамо, јер Царство Божје је по овој причи праштање, сусрет свих са свима кроз Христа, јер Господ нама унапред прашта. И зато се и молимо и говоримо у молитви Оче наш: Опрости нам дугове наше као што и ми опраштамо дужницима својим.

Како можемо ми очекивати да нам Господ опрости, а ми да не можемо да опростимо ближњим? А ми смо се засигурно, чак и ако се ближњи о нас огрешио безброј пута више огрешили о љубав Божју, о Његов закон, о Његове заповести. Када говоримо опрости нам дугове наше и као што и ми опраштамо дужницима својим, то је подсећање нама да треба да будемо милосрдни у односу на ближње, да треба да праштамо ближњим, јер то је тајна Царства Божјег, да се молимо да и они нама праштају и као што гласи реч Христова: Каквим судом судите онаквим ће вам судити (Мт 7,2). Дакле, ако смо ми немилосрдни једни у односу на друге, ако смо ми немилосрдни у односу на своје ближње, знамо исход суда Божјег.

И зато нека би Господ дао да поучени овом данашњом причом праштамо једни другима све, али да још пре молимо друге за опроштај, јер само у сусрету праштања, у загрљају једних са другима, без обзира на разне препреке које постоје међу нама, ми ћемо посведочити да смо народ Божји. Али не само то, него ћемо тајну Царства Небеског живети овде и сада. И када нас Господ позове Њему у сусрет, нећемо доживети то да нам Његова земља и Његово Царство буде страно, и нећемо имати утисак да смо тамо вишак, него напротив, знаћемо да смо добродошли и да је то смисао, пуноћа и циљ нашег постојања уопште. Нека би Господ дао да тако буде и сада и увек и у векове векова. Амин.