Уз највише државне почасти и молитвено учешће породице, сабораца и многобројног народа, данас је на београдском Новом гробљу, у Алеји заслужних грађана, сахрањен генерал Небојша Павковић. Опело су служили преосвећена господа епископи шабачки Јеротеј и липљански и војни Доситеј.

Том приликом, беседио је владика Доситеј, изасланик Светејшег Патријарха српског г. Порфирија:

— Господо министри, представници државе, начелниче Генералштаба, господо официри, војници, браћо и сестре, народе српски,

Данас стојимо у Алеји великана, међу онима који су у историји нашег народа оставили дубок траг верношћу, жртвом и делом. Овде, где се спајају земља и небо, опраштамо се од једног од синова Србије који је свој живот проживео у служби свом народу и Отаџбини — од генерала Небојше Павковића. У име Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија, преносим његов архипастирски благослов и изражавам дубоко молитвено саучешће породици, саборцима и свима који су данас дошли да се поклоне сенима овог човека чији је живот био обележен вером, дужношћу и страдањем.

Генерал Павковић је припадао оној генерацији српских официра која је у најтежим временима за наш народ показала шта значе част, одговорност и служење Отаџбини. Он није био човек великих речи, већ дела. Његово дело било је његова одбрана. Његова тишина — сведочанство. Његово страдање — жртва. Кроз читав свој живот, генерал Павковић је носио униформу са свешћу да она није само знак власти, већ завет служења. Он је знао да војник не брани само земљу, него образ народа, достојанство човека и оно највредније — мир у души.
Када су дошли дани искушења, када је правда била скривена иза интереса моћних, он је, као многи пре њега, постао симбол неправедно осуђених. Али, није клонуо. Као хришћанин, прихватио је свој крст и понео га достојанствено, верујући да правду не доноси човек, већ Бог, и да ће последња реч ипак припасти Богу Истини.

У тамницама света, он је носио у себи светлост вере. У неправди, веровао у Истину. У болу, чувао достојанство. То је оно што човека уздиже изнад времена и што његово име уписује у књигу живих. У његовој судбини огледа се и судбина нашег народа; народа који зна шта значи страдати, али и шта значи опростити; народа који се не одриче својих јунака, али их ни не уздиже из гордости, већ из благодарности.

Данас, када земља прима његово тело, а небо његову душу, ми не испраћамо само војсковођу, него човека који је у временима смутње остао усправан, који је у тамници сачувао веру, који је знао да ћутање може бити веће сведочанство од сваке одбране.
Живот генерала Павковића је био пут војника који је знао да служење није част ради славе, него жртва ради мира. Као војсковођа, стајао је у првим редовима када се бранило огњиште и народ. Као човек, остао је смеран и одан. Као хришћанин, прихватио је страдање не као пораз, већ као пут ка Божјој правди.

Његов живот, као и живот многих наших војника, учи нас да нема веће части од верног служења, нема веће победе од победе над сопственим страхом и нема веће снаге од вере у Божју правду. Зато данас не говоримо само збогом, већ и хвала!. Хвала за пример постојаности. Хвала за тишину која говори више од речи. Хвала за живот који је постао сведочанство.

Нека му Господ, праведни Судија, дарује покој у небеском миру, где нема неправде ни туге, него радост оних који су живот свој положили за ближње. А нама, који остајемо, нека његов пример буде позив на јединство, на веру, на љубав према Отаџбини, али и на смирење, јер само смирен човек може бити велики.

Генерале, свако време има своје борбе. Ви сте своје војевали часно. Нека Вас Господ упокоји у друштву праведника и нека Ваше име остане записано међу онима који су знали да служе, а не да господаре. Ваша жртва, генерале, није била узалудна. Она нас опомиње да се љубав према Отаџбини мери спремношћу на жртву, али и да се свака земаљска неправда једном преображава у небеску правду. Зато данас нека не буде само туга, већ и нада. Јер хришћанин зна да смрт није крај, већ прелазак. Генерал је завршио своју борбу, и Господ, који види све, зна колико је носио, колико претрпео и колико остао веран.

Благо оном ко на крају свог живота може рећи оне речи из Светог Писма: Добар рат ратовах, трку трчах, веру одржах. Нека му Господ опрости грехе људске слабости и награди га за верност, за службу, за љубав. Нека му дарује покој тамо где нема туге ни бола, него живот вечни у светлости лица Божјег. А ми који остајемо, нека нас његов пример подсећа да се достојанство чува у смирености, а љубав према народу показује у спремности на жртву.

Вјечнаја памјат! Бог да му душу прости.