– Ево нас сабраних у ово благословено празнично вече да опет и много пута беседом и песмом, а пре свега сами собом и својим срцима, прославимо светли празник нашег свенародног оца и пастира, просветитеља и учитеља – Светог Саве, првог Архиепископа српског. Вечерас, на врхунцу наше свечарске радости и свеопштег славља, ми још једном настојимо да му узнесемо достојне похвале и да му, попут две удовичине лепте, пружимо скромно уздарје за све оно што је чинио и што и даље непрекидно чини за нас – истакао је Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије вечерас на Светосавској академији коју традиционално поводом празника Светог Саве – Савиндана, школске славе, организује Министарство просвете, науке и технолошког развоја Републике Србије.
 
Обраћајући се високим државним званичницима, архијерејима Српске Православне Цркве, представницима Војске Србије, представницима традиционалних цркава и верских заједница, министру просвете, науке и технолошког развоја, представницима и носиоцима српског школства и српске просвете и свим сабранима у част Светог Саве у Дому Гарде на Топчидеру, предстојатељ Српске Православне Цркве је поручио:
 
Побројати сва дела и подвиге Светитеља Саве, измерити сву његову бригу и старање у односу на нас, свој род, претежак је и готово немогућ задатак. Говоримо о њему као принцу и монаху, као градитељу и просветитељу, дипломати и архијереју, законодавцу и заштитнику убогих и сиромашних и још много тога, али пре свега говоримо о њему као светитељу, јер све поменуто, и више од тога, извирало је из његове светости, његове свецеле преданости Христу. Стога, што год говорили и мислили о Светом  Сави, нећемо га разумети без Христа и Његовог Јеванђеља. Имајући то на уму,  указаћемо на једну од његових одлика за коју мислимо да нам може бити смерница у контексту данашњих глобалних турбуленција и немира.

Једна од основних улога и заслуга Светитеља Саве, по којој се он највише памти и препознаје у нашем народу до данас, јесте његова Богом дата способност, његов дар, да у тешка времена на тешка питања пронађе праве одговоре и да из ситуација, које су за друге биле безизлазне,  он пронађе излаз и укаже на прави пут.
 
Сава је живео у времену сталних и великих ратова, како оних који су потресали међународну политичку сцену, попут првог пада Византијског царства на чијим темељима је настало Латинско царство коме је, између осталог, припадала и Света Гора на којој је Сава живео,  тако и оних вођених у Србији, било као грађански сукоби завађених српских војнополитичких фракција, било као завојевачки походи Угара, Бугара и других заинтересованих страна. Оваква тешка и крвава времена захтевала су од својих учесника не само различите врлине него и посебне вештине како би се у њима не само снашли него и извукли највећу могућу добробит за народ коме припадају.

Шта је Сава радио? Он је над моштима Светог Симеона Мироточивог мирио своју завађену браћу Стефана и Вукана. Зашто му је за то било потребно тело њиховог заједничког родитеља? Зато што је оно код сукобљене браће пробудило свест о заједничком пореклу – то је било тело њиховог оца, и о идентитету – јер су они његови синови, самим тим и браћа, и подсетило их на то да су они велику и јединствену визију свога оца расцепили и раздерали својим појединачним погледима и ситним интересима.

Сава је ишао у дипломатске мисије у име свога брата и у корист свога народа. Пре него што је постао Архиепископ, по Стефановој молби, позивао је на људску праведност и светост заклетве бугарског властелина Добромира Стреза, бившег Стефановог вазала, који се оглушио на Савине речи и наставио да ради против српског самодршца. Саву није обесхрабрило то што они који моћ имају не хају за правду и морал, нити се наивно надао да ће се они сами променити. Поред свог уложеног труда, он се најпре уздао у Бога и зато је побеђивао силом Божјом, како је писао његов биограф Доментијан. А Бог је учинио да овај кривоклетни Стрез, како пише исти хагиограф, буде прободен од анђела Божјег невидљивим копљем и да инфаркт миокарда подсети на праведност Божју онога који је осионо газио људску правду.

Пошто је хиротонисан за Архиепископа, отишао је у дипломатску мисију код угарског краља Андрије Првог да би га одговорио од његове намере да нападне на Србију због њеног уздизања на степен краљевства. Ту га није обесхрабрила тврдоћа срца угарског краља и његова неспремност да преговара око судбине младог српског краљевства. Сава је сачекао повољну прилику – то је била велика суша која је погодила Угаре – да молитвом и чудом, али и мудрим дипломатским говором којим је протумачио, објаснио, уоквирио чудо градоносних облака, оствари своје раније неоствариве циљеве и да, како вели његов животописац, силом и страшним чудима и богогласним речима, удицом речи Божје, и медословним језиком … улови овога краља и свеже га као хитар крманош оних који се валима колебају…

Свети Сава је у својим дипломатским мисијама успешно користио не само атмосферске него и геополитичке прилике. Тако је, захваљујући подели Византијске империје, изазваној Четвртим крсташким походом на Епирски деспотат и Никејско царство, стварање аутокефалне српске Архиепископије могао да оствари са много мање муке и непријатности него што би то било у нека друга и другачија времена. Али та политичка подела, сама по себи није била довољна. Сава је увек и свуда неговао личне односе и стварао пријатељства која су се потом показивала као вишеструко корисна у одлучујућим моментима његове личне и наше свеопште историје.

Доментијан Савин сусрет са никејским царем Теодором Ласкаром описује као сусрет двојице пријатеља. Сава иде ка пријатељу свом цариградском цару Теодору званом Ласкар, а пре него што се врати свом дому он опет дође на поклоњење ка благословеном цару свом пријатељу. Много пре него што је цару изложио разлоге свог доласка – молбу да се Србима хиротонише и постави Архиепископ – Сава се потрудио да на различите начине и разним каналима цар сазна за разлоге његове посете, односно да буде припремљен за њу и одобровољен за давање позитивног одговора. То видимо из речи којима је цар одговорио Сави на његову молбу: Још пре доласка твога имам извештење да ће твоја светиња бити сапрестолник апостолског седења. 

Сава је имао и способност шире политичке процене којом је јасно сагледао да није довољно то што је Србија сопственом војно-политичком активношћу стекла статус краљевине, а његовом свештеном дипломатијом аутокефалне Архиепископије. Њој су била потребна међународна признања како са Истока тако и са Запада. Из тог разлога он пише папи и тражи круну за свог брата Стефана. То не чини из разлога, како су неки говорили и још увек говоре, неког јурисдикционог права или потчињености. Његови мотиви су другачији. Круна коју папа шаље представља признање не само Стефана као краља него и Србије као краљевине, сада и са Запада, а не, као до тада, само са Истока.

Могли бисмо да говоримо и о Савиним путовањима у Свету Земљу, Египат и друге крајеве и сусретима које је тамо имао са хришћанским владарима, црквеним поглаварима, али и вођама друге религије, како световним тако и духовним, попут ученог султана Малека ел Ћамила, на кога је Сава оставио дубок утисак тако да је султан заволевши Саву заволео и његов народ, али то би нам одузело превише времена.

Нашу вечерашњу беседу завршићемо предлогом шта би од описаног Савиног деловања ми данас, у нашим не мање компликованим условима, могли да преузмемо и усвојимо. Другим речима превешћемо теолошке садржаје на један други, свакодневнији и разумљивији језик.
Да измиримо завађену и подељену браћу, по различитим основама и разним критеријумима.

Да их подсетимо да део није значајнији од целине, а било који партикуларни интерес од интереса народа и да смо неопходни једни другима.

Да стичемо пријатеље на угледним местима широм света.

Да негујемо та пријатељства.

Да нам пријатељи буду и они који са нама деле исти поглед на свет, али да их имамо и међу онима који су другачији од нас.

Да се научимо значају скретања пажње светских моћника на наш угао сагледавања ствари.  

Да схватимо да истина није самоочигледна.

Да ће се о нама знати оно око чега се будемо потрудили.

Да пратимо промене у свету и да настојимо да из њих извучемо како поуку тако и добробит за наш народ и нашу земљу.

Да знамо да се мудро поставимо у односу на комплексна сучељавања великих сила и да нам њихови сукоби не донесу већу штету него корист.

Да се ослањамо на себе, на правду и друге плодове људских руку, али пре свега и увек на Бога који у свему људском има не само прву него и последњу реч.

Зато, драга браћо и сестре, благодарећи Богу што нам је даровао оваквог Оца, Пастира доброг и Учитеља пута који води у живот, благодаримо и њему који је дароване му таленте многоструко умножио и нас, народ свој православни, вишеструко обдарио.

Почели смо молитвом, завршимо мољењем: Чувај, сабери, сложи, умножи, укрепи, оснажи, умудри, освети, покај, усмери, препороди, умири, нас који славимо свети спомен твој. Свети оче Саво, моли Бога за нас! Амин.