Из многометежне стварности, из све ужурбаније свакодневице, Васкршњи пост је закуцао на наша врата да нас успори, да нас врати себи, нашем унутрашњем бићу, да бисмо, сагледавши себе и све своје недостатке, кренули на ново путовање на којем ћемо (постом, молитвом и подвигом) срести Васкрслог Христа, као ономад Клеопа идући путем за Емаус.

На том путовању, протканим покајањем и праштањем, срешћемо и оне о које смо се огрешили, али и све оне друге које смо ражалостили својим поступцима, речима или заборавом. У њима, такође, пребива Господ од којег смо дужни затражити и измолити опрост и наставити путем сопственог обожења.

Знајући да је најтеже мењати себе, управо то је једини начин да окончамо путовање које данас започињемо. Зато упрегнимо све унутрашње силе и постајмо бољи, из часа у час, из дана у дан, да би нас Васкрсли Господ препознао као ученике своје.

Ако се саплетемо о своје слабости, о своје рђаве навике, о страсти које нас удаљују од Господа, присетимо се светих угодника Божјих чији су подвизи најбољи путоказ ка Царству Небеском.

Пост који започињемо дат нам је од наших учитеља у вери, али и од самог Господа, да бисмо расли и узрасли у меру раста висине Христове, а то значи ништа друго него савладати сопствене несавршености и дочекати најсветлији дан Васкрсења Христовог умивени покајањем, очишћени подвигом и оправдани вером.

Нека Васкршњи пост свима нама буде повод да обновимо сабрања, да учврстимо заједништво и да опростимо једни другима све да би нама Господ опростио сагрешења наша.

Поменимо једни друге у молитвама и останимо браћа чак и онда када не мислимо исто, јер брат се воли и кад греши, зато што волимо брата а не грех његов, који и у свима нама чека да нас раздвоји од оних којима припадамо.

Праштајмо, волимо и молимо се! Господ ће бити и остати са нама, јер и ако мајка остави своје чедо, Господ ће заувек остати са нама и неће нас напустити.