Беседа Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија одржана 28. фебруара 2026. године у цркви Светог Симеона Мироточивог на Новом Београду

У име Оца и Сина и Светог Духа! Браћо и сестре, реч Христова, реч Јеванђеља је кристално јасна и једноставна. Толико је једноставна да свако од нас може не само да је разуме, већ истовремено и да је учини својим животом, да је учини својом праксом. Тако и речи које смо чули из данашњих одломака из светог Јеванђеља јасно казују оно што ми знамо и у шта верујемо – да је Господ Христос центар васељене, да је Он почетак и крај, да је Он центар историје и да ће се у зависности од тога како се ми односимо према Њему обликовати и наш живот.

Ми се често питамо, не разумевајући, зашто се понекад нисмо много трудили, а све нам иде од руке, а опет, с друге стране, зашто се дешава да улажемо велике напоре, трудећи се да испуњавамо заповести Божје увек и на сваком месту, а онда не бива како смо очекивали. Наилазе наједанпут искушења, па нам изгледа да они који се не држе закона Божјег, они који не испуњавају Јеванђеље Христово, боље пролазе од оних или од нас који се понекад трудимо да испуњавамо закон Божји, када се трудимо да се држимо заповести Божјих. Наравно да нам је јасно да иако треба споља да се придржавамо закона Божјег и заповести Његових то није све и на основу тога још увек не можемо знати да ли идемо путем Божјим. Потребно је да постимо, да чинимо милосрђе, потребно је да се молимо Богу, али све то треба да буде пропраћено и прожето смирењем, вером у то да сами не можемо ништа, спознајом да је све дар Божји, да и то што смо успели да испуњавамо заповести Божје јесте дар Његов, израз Његове љубави и Његовог промисла. Другим речима, да је све и у свему Господ, да без Њега ништа не постоји, да као што је центар историје – тако је и центар нашег бића.

Каже Господ да онај који хоће да сачува свој живот изгубиће га, а ко га изгуби Њега ради и Јеванђеља Његовог ради сачуваће га. И ова реч је јасна. Она управо потврђује ово што смо рекли: онда када хоћемо да учинимо било шта, макар то било и добро и врлина, макар то имало и најбољу могућу намеру, ако се ослањамо на себе, на своју памет и на своје способности, ако се ослањамо на људске ресурсе, људску науку и људску философију, то може имати резултата, може давати одређене плодове, али с обзиром да има свој почетак овде и сада, у човеку самим тим има и свој крај овде и сада, у историји.

Знамо многе силне, моћне и славне који су своју моћ и своју славу заснивали на људским принципима, па и најмоћнији и најславнији – угасили су се. Одлазећи из овог света ништа од оног што је било вредно и чему су се дивили људи око њих и ништа од механизама којима су држали у покорности и контроли процесе око себе нису понели са собом, а и да јесу то им ништа не значи пред престолом Бога живог. Оно што су понели јесте оно што јесу, оно што је њихова личност, оно што је прожето благодаћу Божјом, оно што је засновано на Јеванђељу Христовом. То је оно што је отишло са њима. Другим речима, све оно што је везано за Господа, све оно што је везано за Јеванђеље Његово, то остаје и то опредељује наше место у близини Божјој. Дакле, све оно што је Христово то остаје, то постаје вечно, добија свој бескрај, али постаје и беспочетно. Зато није ни важно колико смо живели, ни где смо, ни када смо живели, него је важно за шта смо живели, због чега смо живели.

Постоје само два принципа око којих се плете читав наш живот. Један јесте христоцентрични принцип, а други је демоноцентрични принцип. Ко хоће да спасе душу своју или живот свој изгубиће га, али ако га изгуби Христа ради онда ће га добити. Изгубити живот Христа ради, одрећи се себе, не значи престати да постојим, не значи престати да имам своју вољу. Одрицање од своје воље не значи да престајем да желим или да нешто хоћу. Не, него одрећи се себе и своје воље можемо тако што нашу вољу  поистоветимо демонским силама, али онда демонским силама дајемо право да управљају нашим животима. И наравно – помућује нам се ум. Тада често мислимо да Богу службу чинимо, јер може бити да споља испуњавамо и закон Божји, али ако се ослонимо на своју вољу, то значи на егоцентризам и самољубље своје, онда наша љубав није љубав која је посвећена Христу и кроз Њега ближњем. Онда дајемо право, потчињавамо себе, постајемо робови демонских сила, а то се види онда кроз острашћени наш живот, који опет и опет има свој врхунац у самољубљу, гордости, нарцисоидности. Све усклађујемо онда са извитопереном, искривљеном својом сликом у односу на све, сликом Бога, света и човека, и све усклађујемо са својим егоистичним острашћеним потребама, а у основи уподобљавамо себе демонским силама.

Одрећи се себе, одсећи своју вољу, не значи престати да постојим, али да би она била слободна, истинска и аутентична значи учинити је вољом Христовом, баш онако како свакодневно безброј пута говоримо у молитви: Оче наш, да буде воља Твоја и то онако како је на небу, по том поретку, по тим правилима. То су чинили, браћо и сестре светитељи Божји. Такав је био велики отац Светог Саве, Свети Симеон. И он је имао све, и силу, и моћ, и славу, али на крају је учинио да све то постане слава Божја тако што је идући стопама свог сина, светог и облагодаћеног сина, учинио вољу Христову вољом својом, учинио да његов живот буде све за Христа, а Христа ни за шта.

Зато, браћо и сестре, нека Господ Христос буде центар нашег живота. За то смо се определили и чврсто се тога држимо, јер не постоји ниједна друга криза осим духовне кризе. Нема економске кризе, нема политичке кризе, нема социјалне кризе, нема психолошке кризе или све то постоји зато што постоји духовна криза. Тамо где надвладава похлепа, себичност и саможивост, ту постоји промашај духовни, ту постоји духовна криза и наравно да ће из тог духовног поремећаја настати и сваки други поремећај. А тамо где је Господ постоји здравље, постоји истина, постоји правда, лепота и слобода. И зато и ми, данас славећи Светог Симеона, угледајмо се на њега и поставимо Христа у центар свог живота и славимо Њега заједно са Његовим Оцем и Духом Светим, знајући да кад идемо Његовим путем, свету који у злу лежи нећемо бити мили, бићемо одбацивани, бићемо презирани, али ћемо знати да је Он Бог наш, а и ми са Њим у слави Његовој и сада и увек и у векове векова, амин.