Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије је началствовао 15. августа 2025. године, на празник Преноса моштију Светог првомученика и архиђакона Стефана, светом Литургијом у манастиру посвећеном том великом Божјем угоднику у Сланцима код Београда. 

На светој Литургији, током које је Светејши Патријарх рукоположио сланачког сабрата јерођакона Андреја у чин јеромонаха, саслуживали су: Преосвећени Епископ моравички г. Тихон; јеромонах Стефан, настојатељ манастира; јеромонах Иринеј; јереји Гаврило Рајић и Стефан Васиљевић; протођакон Радомир Врућинић; и ђакон Борис Ружичић. 

У беседи на крају торжественог богослужења, Патријарх Порфирије је честитао празник настојатељу јеромонаху Стефану и братству манастира Светог архиђакона и првомученика Стефана, како је рекао, великог светитеља Божјег, светитеља чијим молитвама и ми живимо и дишемо, чије молитве нас закриљују, чији је пример једампут за свагда постао пример сваком оном који хоће да узме крст свој и иде за Христом. 

– Ми знамо да смо Христови, знамо да смо православни хришћани, да хоћемо да идемо путем Господњим, али у исто време у свом свакодневном животу падамо, грешимо, имамо безброј промашаја. Отуда нам је потребна подршка, подршка светитеља Божјих, али нам је потребна и заједничка молитва, саборна молитва, јер само тамо где су двоје и троје у име Христово сабрани - ту је и Он. Ту је Дух Свети, ту је благодат Његова. Потребно је да удружујемо и сабирамо своје молитве између себе, али изнад свега и пре свега са светитељима Божјим, баш онаквим какав је био Свети Стефан Првомученик, који је заиста пример за углед, пример који је једампут за свагда зацртан и одређен за сваког хришћанина, пример којим су ишли сви наши преци, најпре светитељи Божји, велики светитељи из нашег рода на челу са Светим Савом, са оним светитељем који је знао да ако има све, а Христа нема, да је празан, убог и сиромашан. Али ако има Христа, а ништа нема, онда је најбогатији, онда је испуњен благодаћу Духа Светог, онда сада и овде постаје учесник и грађанин Царства које нас чека у пуноћи у будућем веку – поручио је Патријарх Порфирије и посебно нагласио подвиг првомученика Стефана који се није одрекао Христа и који је добро разумео заповест Христову о љубави, надумну и тешко сместиву у било коју врсту логике од овог света: 

– Заповест о љубави нам каже да волимо ближњег као самог себе, да без остатка дарујемо себе другом, да учинимо другог, тј. ближњег чашћу већим од себе, али иде и даље од тога, па нас позива на љубав и према непријатељима, тиме потврђујући да ако си Христов теби је свако брат и ти немаш непријатеља. Зато Свети Стефан, оне који га муче и каменују не види као своје непријатеље и са лакоћом и миром у души обраћа се Господу речима: Немој им то, Господе, урачунати у грех. Баш као што је наш народ од Светог Саве до наших дана чинио онда када је потпуно бивао посвећен Богу, а изрекао кроз уста Светог Вукашина из Клепаца на најстрашнијем стратишту нашег народа, у Јасеновцу, из којег се као огањ и  пламенови неугасиви успињу молитве светих мученика за све нас, за род православни и српски, пре свега за то да једно будемо међу собом, да нема међу нама омразе, да нема мржње, да нема острашћености, да ако имамо несугласице и ако имамо неспоразуме међу собом, слушајући реч Христову, реч Светог Саве и свих светих из рода српског, будемо способни у најмању руку да се саберемо и да разговарамо, да видимо шта је најбоље за нас, али духом покајања, духом смирења и љубави, духом Светог Стефана, духом Светог Јована Крститеља, чувши вечну реч самог Господа нашег Исуса Христа: Покајте се, јер се приближи Царство Небеско.

– Ако нисмо спремни да се смиримо, ако нисмо спремни да чујемо једни друге, да слушамо једни друге, да разговарамо и да онда у смирењу и у одлуци да чинимо чашћу већима једни друге, да доносимо одлуке које су угодне Богу најпре, а онда самим тим и за нас најбоље, онда не можемо рећи да смо разумели ни Алфа, ни слово А из азбуке спасења. Потребно је смирење и покајање сваком од нас, да станем пред Господа и да са Њим разговарам, да упорно молим да спусти своју руку, свој благослов и своју благодат, да унесе мир међу нама, да свако разуме за себе да није апсолутан и да није безгрешан, да свако разуме без обзира на ком месту стоји, високо или ниско, да му је потребно да непрестано изговара: Господе Исусе Христе Сине Божји, помилуј ме грешног. Само тада решење ће доћи не нашом острашћеном, бесном, осветољубивом, грешном, гордељивом и самољубивом одлуком и вољом, него благодаћу Божјом и љубављу Његовом, а Његова љубав хоће да се сви људи спасу. Хоће да волимо једни друге – подсетио је Патријарх Порфирије многобројне богочежњиве душе сабране у светињи која вековима дели бурну историју свог народа.

У народом предању постоје две верзије настанка манастира у Сланцима. По првој, основао га је Свети Сава почетком 13. века, а друга говори да је ктитор Сланаца био краљ Драгутин крајем 13. века. У турским документима из 1560. године се наводи да је манастир био посвећен Ваведењу Пресвете Богородице. За време владавине деспота Стефана Лазаревића током прве половине петнаестог века, када је Београд постао престоница, манастир је доживео велики процват, као и у време деспота Ђурађа Бранковића, када је - из поштовања према обновитељу и у част крсне славе Бранковића - манастир до тада посвећен Ваведењу Пресвете Богородице почео да празнује Светог архиђакона Стефана. Деспот Ђурађ је, по предању, тада даривао манастиру честицу моштију Светог Стефана. Од тада се Сланци у народу називају Велики манастир.