Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије је началствовао 17. августа 2025. године светом Литургијом у Саборном храму Светог архангела Михаила у Београду.

Тумачећи прочитану потресну и вишеслојну причу из Jeванђеља по Матеју, која нам даје многе смернице, јер реч Христова једанпут изречена важи увек и у све векове векова, Патријарх Порфирије је нагласио:

– Ми, православни хришћани имамо реч Јеванђеља као огледало, параметар и критеријум, стога не постоји ништа друго што је изван Јеванђеља и изван речи Христове које за нас може бити претежније. Све се провера речју Христовом и све добија свој смисао или се претвара у потпуни бесмисао у односу на Христову реч, у односу на Његово Јеванђеље. У контексту Христовог Јеванђеља ми говоримо о животу који траје сада и увек и у векове векова, о животу који има свој не само онострани продужетак и наставак битисања и егзистенције, него о животу који иза гроба, тачније речено после Другог Христовог доласка, јесте живот у изобиљу, у пуноћи, у радости.

Настављајући своју беседу, Патријарх Порфирије се осврнуо на јеванђељску слику оца који има сина опседнутог демонским силама:

– Та опседнут демонским силама се продужује и на његово тело, што јесте искуство Цркве кроз векове, али и нешто што потврђује модерна наука, искуство које казује да нема телесног поремећаја који нема у себи неки унутарњи, психогени корен, а неретко и духовни корен. По правилу, спољашња манифестација неког нашег телесног изостатка упозорава нас да нешто са нама ни изнутра није у реду. И када је већ готово све било изгубљено, отац је дошао је да тражи помоћ тамо где помоћи има. Дошао је најпре код апостола који су се молили и чинили све оно што су чинили и раније у присуству самог Господа, али није било исхода позитивног, није било резултата.

Патријарх Порфирије је појаснио да јеванђељска прича прочитана на данашњој Литургији постоји да би нас увек враћала на прави пут и да се оштре речи Господње упућене апостолима: О роде неверни…! односе на сваког од нас, а за нас, православне Србе, посебно је значајна данас:

– Треба ставити прст на чело и у контексту ове јеванђељске приче нека се свако од нас запита у којој мери се ова реч Христова односи на нас. Тамо где има вере има и исцељења, има чуда. Проблем је у томе што је за нас вера постала идеја и идеологија, а чудо је постало саставни део наших богоугодних разговора. Не тако давно имао сам прилике да на Светој Горе разговарам са једним старцем на тему вере и чуда. У наше време, каже старац, пресушују чуда, јер пресушује вера. Сећам се, вели, кад сам тек дошао на Свету Гору, а то је било с почетка 20. века, свугде око нас су се дешавала чуда. У селу у којем сам живео, међу мојим сродницима, свугде и на сваком месту, чудо није представљало филолошки украс на дивне наше духовне разговоре, који понекад могу бити израз наше бриге о много чему, него је постојала вера као поверење у Христа.

– И зато Господ пита оца, који моли за исцељење сина: Верујеш ли да то могу учинити? А он, знајући себе, вели: Верујем, Господе, помози моме неверју, тј, ево сада, бар у последњем тренутку, желим да поверујем. А довољно је имати само вере као што је зрно горушичино! Зрно горушичино јесте ситно и мало, а даје велики плод. То је једногодишња биљка која израсте скоро као велико дрво на које, подсећа Господ, и птице налазе своје место и свијају гнезда. Ако имамо то зрно вере, онда је све могуће и све око нас постаје чудо – поручио је Светејши Патријарх и опет и опет нагласио:

– Постом и молитвом се изгоне демонске силе. И нешто ми дошло у последње време да готово у свакој беседи подсетим и себе и вас, браћо и сестре, да не заборавимо да демонске силе постоје. Ђаво постоји. И, наравно, да нећемо бити тога свесни, зато што нас неће ометати онда када сами стрљамо у његов пут и идемо његовим стопама. Што би нас дирао? Па већ смо његови, не дај Боже. Али када зрно наше вере почне да бива пост и молитва, када почнемо да примењујемо оно на шта нас Јеванђеље позива, тада се он буни, јер види да смо се и ми пробудили, па му није свеједно. Када смо стали на пут Господњи, одједанпут разумемо шта је то жива вера, шта то значи пост и молитва и одједанпут све око нас постаје чудесно, постаје чудо и ми живимо у непрестаном гледању присуства Божјег са нама и међу нама. То је, заправо, чудо које је једино нормално. Чудо није страно људској природи. Чудо је природно и нормално.

У београдском Саборном храму, чија је градња започета  1837. године наредбом кнеза Милоша  Обреновића, са многобројним благочестивим народом Светгејшем Патријарху су саслуживали: Преосвећени Епископ лондонски и великобританско-ирски г. Нектарије; протојереј Богољуб Остојић, старешина Саборног храма; јереј Арсен Миловановић; протођакони Драган Радић, Радомир Врућинић и Дамјан Божић; ђакони Николај Вуковић, Василије Перић, Александар Ђуровић и Томислав Ђокић. Појао је хор Првог београдског певачког друштва.