Беседа Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија одржана 10. августа 2025. године у цркви Светог великомученика Георгија у Бежаниј
 
У име Оца и Сина и Светог Духа! Браћо и сестре, прошле недеље смо чули причу о умножењу пет хлебова и две рибе од којих су се нахранили многи људи и још је преостало толико да је сваки апостол имао пуну котарицу да може да настави дело које је учинио Христос, дело умножавања хлебова и храњења гладних и жедних истине. И том приликом, видевши шта је Господ учинио хтедоше они који су доживели благослов и добробит да Га учине царем, али Он заједно са ученицима - они у посебној лађи, а он одвојен од њих - отидоше на другу страну Генисаретског - Тиверијадског језера.
 
Господ је побегао зато што су они који су видели чудо хтели да Га учине царем, тј. били су понети месијанским ентузијазмом у којем су очекивали погрешно. Уместо Онога који је Син Божји и који им дарује Царство Божје, очекивали су онога који ће чинити социјалну правду, који ће извести преврат у друштву и који ће водити политичку борбу против оних који су били завојевачи изабраног народа. И видевши Господ та погрешна очекивања, видевши да они хоће нешто сасвим друго, да хоће тренутна решења социјално-политичких проблема и питања, Он је заједно са својим ученицима побегао.
 
И нашавши се на мору, на води, на језеру, наишла је изненада велика бура. Апостоли, иако су махом били рибари, не само да су били изненађени, него су се уплашили. Предање Цркве и Оци Цркве у овој слици виде управо Цркву која се налази на мору овог света које је увек узбуркано, на мору које изненада долази у разним бурама, тј. виде Цркву која је с времена на време суочена са великим искушењима. Та искушења често се не могу предвидети, та искушења су понекад видљива и веома бурна.
 
Понекад, када изгледа да је све мирно и да је све како треба, Црква пролази кроз искушења. Та искушења могу бити перфидна, обучена и одевена у дивне, благоухане обланде, док понекад могу бити невидљива, јер долазе изнутра. Она се најчешће огледају у аплаудирању Цркви, када је она тобож модерна, када мења свој ритам, када усклађује свој живот са животом, покретима и дамарима овог света, тј. када се осавремењује. То заправо значи да Црква одступа од себе, да релативизује и разводњава оно што је сама по природи и што је Њена порука, јер се усклађује са духом овог света. Али баш насупрот тих аплауза који понекад могу бити упућени Цркви или понеком из Цркве, Црква и ми смо позвани да, Духом Светим преображавајући себе, преображавамо свет. Не да се преображавамо према свету, него да својим подвигом и својом молитвом, будући на крсту распети и одричући се себе и своје воље, све примамо, грлимо и уносимо у Цркву да би све постало Црква, да би се све Христом и благодаћу Његовом преобразило. Увек је Црква на крсту и увек пролази кроз буре. Било да смо тога свесни, било да су оне видљиве, било да су невидљиве, те буре по правилу долазе изненада.
 
Господ је, дакле, послао своје ученике ставивши их у лађу да иду на другу обалу, да се удаље од оних који су од Њега, а ми бисмо рекли од Цркве, очекивали да се бави пре свега питањима овог света, питањима социјалним, економским, психолошким, политичким… Ми треба да сведочимо да је Христос, Син Божји, распет и васкрсао и да у Њему постоји смисао живота овог и оног света, да Он разрешава тајну гроба и одговара на нашу најдубљу унутарњу глад, а то је глад за смислом, за постојањем, за вечношћу, за љубављу.
 
И гле, нашавши се у барци, наилази бура.  Апостоли су се уплашили и изненадили, јер женик долази у поноћ и искушења долазе кад се најмање надамо, као и радости, као и благодат бесплатна која посећује онога кога хоће и кад хоће изненада, као највећи дар који неко може добити и кога може бити удостојен. Овде се десила бура, али десиће се и благослов.
 
Наиме, када је наишла бура, уплашише се апостоли. Али одједанпут, као силуета, као сенка, јавља се Господ који иде по води и обраћа се апостолима. Они најпре помислише да је утвара, али ипак бивају уверени да је то њихов Учитељ, па апостол Петар у име свих вели: Реци ми ако си Ти да Ти дођем у сусрет. И Господ му каже: Дођи. Дакле, Господ, иако је наишао на сумњу код апостола Петра и на његово колебање, није посегао за критиком и за логичким аргументима. Није га питао: Па где си до сад био?! Зар нисам с вама све ово време?! Зар не видите шта чиним?! А ти се плашиш једне обичне буре. Нисмо ли јуче од две рибе и пет хлебова нахранили пет хиљада људи и још је остало?! Не, Господ на сваку сумњу смирено, без аргумента, испружа руку и вели: Дођи. И Петар одједанпут од маловерја долази поново до пуне вере. И с вером излази у воду и он хода по води.
 
Али шта је човек? Шта смо ми? Не треба нам никаква друга слика и никакво друго објашњење, само погледајмо у своје душе. Час нам је вера веома слабашна и мала, час смо маловерни, а онда мало се вера умножи, можда никад није толико велика, али се ојача. Чим нам је јача вера, ми постанемо сигурни и стабилни. Потом опет наиђе неко искушење, па се ми раслабимо, постанемо маловерни, тражимо помоћ на разним странама, по правилу тамо где не можемо добити пуну истинску помоћ, јер заборавимо на љубав Божју, заборавимо на Његову силу и снагу, заборавимо на Његово милосрђе.
 
И баш као што видимо код апостола Петра, као и у другим приликама везаним за његов живот, он се креће од маловерја до вере, а онда опет вера се раслаби, иде ка маловерју, па опет се вера појача. Такви смо ми. И кад год ми заборавимо на Христа, кад не мислимо о Њему, кад вером нисмо везани за Њега, све нам онда постаје тешко и компликовано, тонемо и губимо се, баш као и апостол Петар у овој једноставној слици.
 
Дакле, кад је искочио из чамца и поверовао речи Христовој и вером био везан за Христа, и апостол Петар је снагом, силом и љубављу Божјом надишао законе природе, јер по закону природе логично је да кад ходамо по води тонемо. Не, он је ходао по води.  Али оног тренутка кад се одвојио од Христа и поново ушао у контекст времена и простора, у контекст закона природе, постао је и сам жртва тих закона и почео је да тоне.
 
Дакле, браћо и сестре, где год нема Господа и који год простор у нашим срцима не заузима Господ, заузима га демонска сила, заузима ђаво и онда нас он витла. Кроз разне случајеве и примере какве смо сретали у Јеванђељу, а срећемо и данас и међу нама, витла где хоће и како хоће. А кад год испунимо наше биће, наше срце и наш ум Христом, кад Христос нас запоседне и кад постанемо Његове слуге, нема места нечистим силама. Христос је увек ту са нама, само је потребна вера, поверење и смирење. Онда је за нас Царство Божје реалност већ овде и сада.
 
Нека би Господ дао да увек имамо веру, да нам периоди маловерја буду краткотрајни, а да нам живот буде испуњен вером у Њега, једног Бога у Тројици, Оца и Сина и Светог Духа, кога љубимо, волимо и верујемо. Амин!