Нама, генерацијама рођеним шездесетих година, о веронауци у школама, говорили су старији од нас, рођени између два Светска рата. Посебно су наглашавали да је то било лепо и красно време у коме су били видљиви плодови веронауке на људе и живот. Оно што се прво као утисак може истаћи, јесте међусобно понашање и опхођење људи а посебно младих према старијима. То је био тај први видљиви, спољашњи резултат веронауке. Свакако је иза тог лепог понашања стајао неки унутрашњи садржај, а то је вера у свеколиком свом богатству и учењу. Јер се Православље тиче живота човека и његовог односа према Богу и творевини, као и односу према ближњима.

Ти људи су нам о веронауци, која је постојала у школама у њихово време, говорили са неком сетом и жалом. Гледали су нас готово са жаљењем, знајући да смо ми генерација која не учи у школама веронауку и да ће се то касније одразити на наш живот - и били су у праву. Већ тада, шездесетих и седамдесетих година, у нашим градовима се појављују уличне банде из различитих квартова, које као да су изашле из криминалних америчких филмова које смо гледали на тв-у и у биоскопима. У њима се наметао закон јачега, а не уљуднијега и пристојнијега. 

Ово наглашавамо у уводу излагања, као прво подсећање на причу о веронауци и њеним плодовима, коју смо слушали од старијих. Ми смо им били благодарни на тим темама и речима о веронауци, поготово јер смо осећали да о томе говоре са крајњим поштовањем и уважавањем.

Рекли бисмо и ми нешто о веронауци генерацијама које после нас долазе. Веронаука је један веома значајан предмет јер се у њему говори о крстоликом схватању света о Богу, о творевини, о човеку и о смислу свега, коначно и о спасењу и Вечном животу.

Веронаука је основно учење о вери - богословље. Она сабира у себи све богословске науке: Догматику, Етику, Литургику и богослужење Цркве. Затим, светотајински живот, то јест, живот у Христу, историју Цркве и њену мисију у свету. На веронауци се учи шта је суштина вере, то је Декалог Старог Завета,  тј. Заповести које је Бог дао Мојсију на гори Синај, да народ Божији по њима живи, а које је Господ Христос у Новом Завету сажео у две Заповести: на љубав према Богу и ближњему, јер Љубав чини суштину и Пророка и Закона.

Из до сада реченог види се да је веронаука озбиљна ствар и тако јој треба и приступати, али увек испуњени вером, надом и љубављу, како не бисмо били они који уче веронауку, а то се не види и не примећује на њиховим лицима, на радости у њиховим животима. Веронаука је предмет испуњен радошћу јер се у њој говори о радости - о Благовести, радосној вести спасења света и радости у Христу.

Када о томе учимо у школама, тада нема места мрачњаштву, нити маскама на нашим лицима, како су то покушавали да представе они који су се борили против веронауке, против учења Цркве уопште, смештајући је у мрачни Средњи век. А истина је све супротно. Учење Цркве се темељи на учењу о Светлости, на Благовести, на победи живота над смрћу у Христу, на Тајни спасења и Вечнога Живота. О свему овеме они који су нас смештали у Срењи век ни сањати не могу, јер очима не виде, а ушима не чују - шта Бог говори Црквама, како пише у Откровењу.

Веронаука је вера у Бога, Творца свега видљивога и невидљивога, Створитеља човека као Своје иконе, да би он, човек по образу задобио подобије и у Христу доживео обожење и Живот Вечни. То јасно показује да Бог није створио човека за смрт, како на жалост говоре многи шаролики философи смрти, којима је смрт и почетак и крај, а истовремено се сматрају великим оптимистима,

Веронаука је вета у Христа,  Друго Лица Свете Тројице, Оваплоћеног Бога Логоса, Спаситеља и Сведржитеља, Онога Који Јесте и Који долази свету да суди. Христос је све, говорио је свети Старац Порфирије. Христос је оваплоћена Љубав. Нека нам помену некога међу учитељима и мудрацима овога света да су толику љубав показали према човеку као што је учинио Господ Који све светове прође да би на Голготи страдао ради нас и нашега спасења. То и свето Јеванђеље потврђује рекавши, да нема веће љубави од оне када неко живот свој даје за ближње своје.

Веронаука је и вера у Духа Светога - Утешитеља, Који је на дан Педесетнице сишао на Апостоле и учинио их силним проповедницима Христа Распетог и Васкрслог. Они посташе проповедници Јеванђеља по читавом свету и Истином Христовом лажи победише и Христа Истинитог Бога посведочише.

Веронаука је и вера у Цркву  - Цркву Бога Живога,  Оца и Сина и Духа Светога, Цркву која је Тело Христово, Дом Оца и Ризница Духа Светога. Црква је Кивот свих Божанских дарова. Без Цркве нема спасења. Сада Господа можемо видети само као Цркву у Телу Своме, никако негде изван по гудурама, планинама и светским трговима, јер је Господ увек у Заједници спасаваних - у Једној, Светој, Саборној и Апостолској Православној  Цркви.

Веронаука је вера у Пресвету Богородицу, Пророке и Апостоле, мученике и учитеље, чудотворце, исцелитеље и небеске Силе и све Свете. Веронаука дакле обухвата све светове, Небеске, тј. духовне и земаљске - видљиве Цркве Христове, којој је темељ поставио Сам Господ. Зато јој ни врата ада неће одолети.

У свету је одавно срушен култ Светости и на њено место су постављени разни други идоли, а Црква Божија је чувар Светости и у ово наше време. Црква и у ово наше време даје највеће дивне плодове - Светитеље Цркве. Овде бисмо опет и опет потсетили на речи светог Старца Пајсија који је рекао да  добрих људи има свуда, у свим религијама и учењима, а Светитеље даје само Православље.

Веронаука је љубав према Богу и ближњем, јер је љубав по светом апостолу Павлу, свеза савршенства. Ко је икада прочитао Химну Љубави светог апостола Павла, зна шта је Христова љубав свету у Христу дарована. То је љубав савршена, наднебеска, која онога који у тој љубави обитава чини једним са Богом и са ближњима.

Веронаука је вера у хришћански освештан живот, вера у Блаженства којима се човек Небеским лествицама Богу успиње. Веронаука је узвишена јер говори о Тајнама у којима и ангели Божији на светој Литургији желе да завире, зато су Оци говорили да је Тајна Цркве - Тајна Христова и да је света Литургија - Тајна вечера коју Господ сад, рукама Својих саслужитеља раздељује Свете Тајне - Светиње светима. Тако верујући са тим светим Причешћем постоји једно са Богом, са Христом у Кога верује, али и једно са ближњима, будући да се хране једном истом Небеском храном, Небеском маном  Новог Завета,  тј. светим Причешћем - Телом и Крви Христовом.

Веронаука је у осмеху, у радости животу. Радосни треба да будемо јер смо у Христу спасени. Онај који у Христа верује за њега смрти нема више, јер је Господ Живот и Васкрсење.

Веронаука је вера у Васкрсење Христово и та вера је суштина апостолске проповеди - суштина учења Цркве. Зато је свети Старац Серафим Саровски све поклонике читаве године поздрављао речима: Радости моја, Христос васкрсе!

Веронаука је на Небесима у звездама, у морима и океанима, и у свему што Бог створи и виде да је добро. Зато веронаука о добру учи, не само о лепом и уљудном понашању,