Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије је дознавши да су израелске власти јуче укинуле забрану посете светим местима у Јерусалиму, како у саопштењу тамошње полиције стоји, одмах дао благослов да надлежне црквене службе предузму одговарајуће мере како би и ове године Свети и благодатни огањ са Христовог гроба доспео у престони Београд.

Тако данас, већ са великим поуздањем можемо објавити веома радносну вест: на почетку Васкршњег јутрења, тачно у 23.00 часа, началствујући архијереј ће у заветном храму српског православног народа, Спомен-храму Светог Саве на Врачару, Светим и благодатним огњем упалити прву свећу, да би затим тим светим пламеном сви присутни верници упалили своје свеће.

О Благодатном огњу

Сваке година на Велику суботу, дан између голготског Распећа на Велики петак и Васкрсења Сина Божјег у недељу, у Јерусалиму на земљу са неба силази Благодатни огањ. Toг дана је тело Господа Христа било у Гробу. Велика субота је символ целокупне историје палог човечанства, јер означава трајање између богоубилачког (богоотпадничког) суноврата у таму и васкршње победе над победама - победе над смрћу. 

Гроб Господњи је место у пећини где је лежало тело Христово по погребењу. Сада је то Кувуклија, капела Гроба Христовог унутар храма Васкрсења у Јерусалиму. Сваке године, у суботу пред Васкрс када служи православни првојерарх, сада Његово Блаженство Патријарх јерусалимски г. Теофил, у Кувуклији, на Гробу Господњем, дешава се једно од највећих чуда које се понавља од давнина. Са неба силази Благодатни огањ који чудесно пали свеће патријарху, а потом и осталим верницима.

На Велику суботу поклоници, људи различитих националности и представници различитих цркава, долазе у храм Гроба Господњег и чекају посебан Божји благослов, силазак Благодатног огња. Још са вечери у петак у храму су погашена сва кандила, врата Кувуклије су запечаћена. Око два часа после подне литија коју предводи јерусалимски патријарх пристиже ка Кувуклији. Патријарх остаје само у стихару и са тридесет три свеће у рукама, по броју Спаситељевих година проживљених на земљи, улази ка Гробу. Људи са усрдном молитвом ишчекују чудо. И наједном: светлост обасјава Кувуклију. Патријарх излази са упаљеним свећама. Свако тежи да о пламен тих свећа запали своју. За неколико минута читав храм се испуњава белоплавичастим сјајем. Људи као да се купају у неопалимом огњу, који никог не пече. Сви се радују сишавшој благодати, осећају невидљиво присуство Исуса Христа.

„... Свети огањ је почео да да се појављује у олтару Анђела, у великој већини случајева у облику лука над улазом у сам Гроб Господњи. Понекад је огањ хитао ка пећини и као да је тамо улазио час с једне час с друге стране. Огањ има бело-плавичасту боју, као и у суботу уочи Васкрса, и појављивао се двадесет пута". 

„Тог дана кад смо били крај Гроба Господњег патријарх се молио око један час. Видео сам плави бљесак у Кувуклији, а затим је он све јаче и јаче светлео. Пламен је мало помало, а потом разгоревајући букнуо и када је свети патријарх почео да предаје запаљене свеће верницима, пламен се ширио по целом храму муњевитом брзином".

Да би се отклониле сумње у овај чудесан догађај, појава светог Огња се збива под строгим и ревносним надзором цивилних власти. Ево белешке о службеним мерама које се предузимају:

„Све ватре у храму се гасе још претходног дана, на Велики петак, и храм остаје под контролом полиције. Просторија Гроба Господњег се темељито прегледа и затим се улаз у њу запечаћује. Самог патријарха прегледају од главе до пете, како би утврдили нема ли нечег запаљивог. Тек после тога скидају печат са улаза у Гроб Господњи и пуштају патријарха у њега ради добијања Благодатног огња. Кроз неко време, после усрдне молитве, добивши Благодатни огањ, патријарх њиме пали свежњеве свећа, излази и предаје огањ присутнима у храму, и сав се храм озарује морем огња." (Чуда на Гробу Господњем, 3-4)
 
Овај Благодатни огањ током првих минута апсолутно не пали и не пече. Тек после постаје уобичајени, стихијски, материјални.

О Благодатном огњу писали су још Свети Григорије Ниски (4. век) и Свети Јован Дамаскин (8. век), црквени историчар Јевсевије (4. век). Трифон Коробејников и Јуриј Георгиј Греков, московски ходочасници из 16. века, бележе да су међу присутним хришћанима на Велику суботу у Храму гроба Господњег, баш овим редом: Грци, Сиријци, Срби, Ибери (Грузини), Руси, аријанци, воложи...

Из описа бројних ходочасника дознајемо да су православни првосвештеници који добијају Благодатни огањ људи високе духовности, који сами представљају узор благочестивости. У успоменама Варваре Брин де-Сент Иполит, ходочаснице из 19 века, она описује како је после појаве овог чуда на Велику суботу 1859. године посетила митрополита Мелетија из Петре, који је те године примао Благодатни огањ: „Био је веома омршао и убледео, али је израз његовог лица зато био пријатнији и одликовао се необичним спокојем. Посматрао ме пажљиво и продорно и, погађајући моју потпуну убеђеност у знамење Божје благодати, рекао: ,Овога пута благодат је већ била сишла на Гроб Спаситељев када сам ушао у Кувуклију; јасно је: ви сте се сви тако усрдно молили да је Бог услишио ваше молитве. Дешавало се да се дуго молим са сузама, а да огањ не силази с небеса до два часа. Овога пута сам га угледао чим су се за мном затворила врата... Кад сам изашао, био сам као слеп, ништа нисам видео', одговарао је. ,И да ме нису придржавали, пао бих!'