После читања светог Јеванђеља Патријарх је беседио да треба да будемо Христови људи вере, људи Цркве, по узору на Светог јеванђелисту Марка, који није жалио свој живот, већ је пострадао за Христа и оставио нам Јеванђеље, прво написано Јеванђеље. „Сви смо позвани да будемо апостоли, скромно и смирено“, поручио је Светејши Патријарх.

Свако од нас носи у себи потребу и чежњу да живот има смисла, да буде испуњен радошћу, љубављу и сваким добром. Живот може бити истински испуњен једино ако има смисла, а тај смисао не зависи од спољашњих околности ни од других људи. Не постоји човек, од постанка света до данас, нити ће постојати до краја историје, који може сам да измисли или створи смисао. Ниједна људска делатност не може бити темељ коначног смисла.

Смисао не зависи од тога да ли све око нас функционише без проблема и искушења, нити од тога да ли постоје тешкоће, страдања и прогони. Он не почива на пролазном. Истински смисао може бити само онај који је беспочетан и бескрајан. Љубав, радост и лепота имају пуноћу само ако су вечне. А ми добро знамо да сваки човек има свој почетак и свој крај, и да наш почетак не зависи од нас. Зато бисмо могли рећи: ако ми сами не можемо створити смисао нити га обезбедити, онда смисао долази од Бога.

Смисао долази као Богочовек - Христос, који себе дарује као пуноћу живота. Он се не намеће човеку, али је потребно да ми направимо искорак ка Њему, а то већ зависи од нас. Не постоји ниједно питање нити проблем који нема смисао и који се, у славу Божију, не може превазићи на наше спасење. Потребно је да будемо истински, аутентични и прави људи. Господ неће питати никога од нас шта се све дешавало око нас. Овај свет у злу лежи, итекако. Али све зависи од тога хоћемо ли бити људи Божији и уподобити се Њему. Хоћемо ли бити људи Јеванђеља, људи вере и људи Цркве, а не само они који формално и номинално припадају неком народу? Велика је радост када се сабирамо у храму Божијем и славимо Васкрсење Христово, али је то уједно и велика одговорност. Зато имамо смисао, јер је Господ дошао да својим Васкрсењем из мртвих учини за нас оно што ми сами не можемо.

Једним искреним „хоћу“ и „желим“, утемељеним на вери, све то може постати наша тековина. Такви су били и угодници Божији којима је посвећен овај храм, једно од најлепших места у Београду. Што су више отворене и пробуђене очи које гледају оком храма - оно што је у нама и око нас - то је и наш поглед просвећенији. Ако смо са Христом победили ђавола, ко нам онда шта може?

На крају свете Литургије су освештани славски дарови, после чега је уследио културно-уметнички програм инклузивног хора Исон из Новог Сада, коју чине деца са посебним благословом, од којих је пола деце без родитеља.