Са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија, у понедељак, 18. маја 2026. године, у 18 часова у Светосавском културном и медијском центру Српске Православне Цркве у Земуну, у Свечаној дворани Патријарх Лукијан Богдановић, Радио Слово љубве организује представљање ванредно значајне публикације која носи наслов Редни број смрти и поднаслов Именословник 11.219 козарачке деце чије су животе од 1941. до 1945. године на најсуровији начин угасили Хитлерови војници и Павелићеве усташе.

И објављивање Именословника деце са Козаре убијене у логорима Независне Државе Хрватске, непорециво сведочанство о геноциду извршеним над српским народом, који је сакупио и од заборава сачувао Драгоје Лукић (1928-2005), благословио је Светејши Патријарх г. Порфирије. Ради се о репринту специјалног броја листа Борба из 1988. године, који је објавило Удружење грађана Јадовно 1941. из Београда, уз саиздавача Прометеј из Новог Сада. Уз српско, Удружење Јадовно 1941. је приредило и издања на руском и енглеском језику.

О овом издању ће говорити: Његово Преосвештенство викарни Епископ марчански г. Сава; г. Момчио Мирић, председник Удружења Јадовно 1941; и г. Зоран Колунџија, саиздавач.

Из предговора др Немање Девића:

„У теми деца - жртве нема и не сме бити ни политике ни идеологије. Достојевски је изнео свевремени суд: Сви идеали овог света не вреде сузе једног детета! Проклет био онај ко би могао да их потеже као политичко оруђе! Са друге стране, поставља се питање да ли је дозвољено ћутање о дечјим сузама и свесно окретање главе од њих. У модерним друштвима прећуткивање или заташквање злостављања може бити третирано и као саучесништво. Могло би се рећи да је ово par excellence питање савести и Хрвата и Срба. За оне који релативизују Јасеновац и геноцид у НДХ питање је следеће: да, у старој Југославији је било корупције, непотизма и лошег централизма, а у појединим моментима и појединим местима и националне миноризације, али да ли је то могло да послужи као  изговор да се српска деца, десетине хиљада њих, парају ножевима, бацају у јаме и изгладњују до смрти? А за њима и јеврејска и ромска... За другу страну, која настоји да искаже пијетет према жртвама, приговор је друге врсте: како сте могли и у име којих материјалних богатстава да прихватите да живите у лажи и деценијама ћутите о мукама деце, својих ближњих и милих? Ако сте то из неког разлога морали да чините у Југославији, зашто не дигнете глас бар данас?”