Беседа Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија одржана 6. јуна 2026. године у храму Светог Саве у Београду на испраћају Часног Појаса Пресвете Богородице у манастир Ватопед

У име Оца и Сина и Светог Духа. Драга духовна децо, децо Светог Саве, заблагодаримо сви заједно Господу: Благодаримо Ти заиста, Господе, што си показао и овога пута и ових дана да смо народ Твој; да смо верни Пресветој Богородици, Мајци Твојој; што си показао да смо достојна деца Светог Саве и Светог кнеза Лазара и њиховог светог завета; што си показао да нас је обликовала, да нас обликује и да ће нас уз Твоју помоћ и Твој благослов обликовати реч Твоја; што си нас научио да је најважније да волимо Тебе и да Те слушамо, да испуњавамо Твој закон и Твоје Јеванђеље; што си нас научио да само кад волимо Тебе, можемо да волимо и једни друге; али више од тога, како си сам рекао, што смо позвани, а уз Твоју помоћ можемо, да љубимо не само своје ближње, него да не мрзимо и да волимо и свог непријатеља; што нам помажеш да увек благосиљамо оне који нас куну и да, ма колико то било тешко, можемо да чинимо добро онима који нас мрзе, да се молимо и за оне који нас вређају и који нас гоне; и да због тога заиста знамо да смо Твоја деца и да смо Твоји синови.
 
Браћо и сестре, ево нас стојимо пред Часним Појасом Пресвете Богородице и на овој светој Литургији и ближимо се тренутку када ћемо испратити ову велику светињу, која је у последњим данима сабрала наш народ око Мајке Божје. А где год је Она, ту је увек присутан и Син Њен, Господ наш Исус Христос. Часни Појас Пресвете Богородице се враћа у Свету Гору, у свештену светогорску обитељ манастир Ватопед, али ми знамо да благослов који нам је тај Појас донео не одлази од нас. Оно што смо сви примили вером, молитвом и покајањем остаје у нашим срцима, у нашем бићу као непроцењиви и непролазни дар Божји.
 
Гледали смо, браћо и сестре, ових дана реке људи које су се сливале ка овом светом храму. Долазили су и стари и млади, деца и родитељи, болесни и здрави, они који носе радост у срцу и они који носе тежак крст свог живота. Сви су долазили једној Мајци, Мајци Божјој и Мајци нашој Пресветој Богородици. Има, ми то добро знамо, и још много, много оних који су желели да дођу и да се поклоне овој светињи, али због болести, неки због старости, немоћи или других било каквих животних околности то нису могли. Нека знају да ми – који смо долазили и ви – који сте долазили: дошли смо и за њих! Нека знају да ће Пресвета Богородица и њих благословити и да њих није заборавила. Она чује и молитву из болесничке постеље и уздах из породичног дома и сузу оног који пати и који страда у тишини. Њен покров није ограничен местом, простором и временом, нити Њена љубав зависи од тога да ли смо могли телом да станемо пред Њу, пред ову светињу. Тамо где је жива вера, где је молитва, тамо је и благослов Пресвете Богородице, јер тамо је и благодат Божја.
 
У времену које је често испуњено буком, немирима, поделама и сукобима, овде смо данима гледали једну сасвим другачију слику. Стотине хиљада људи су ходочастиле у тишини, миру и слози. Стрпљиво су чекали носећи молитву у срцу не само за себе, него и за своје ближње, за добро свих, за мир међу људима, за слогу у породицама, за радост деце, за здравље болесних, за утеху оних који страдају и за сваки истински духовни напредак и раст. Многи су чекали и по десет, дванаест, па и четрнаест сати да би целивали ову светињу. Чекали су у миру, стрпљењу, у молитви. Никоме није било тешко, јер тамо где постоји љубав, тамо где постоји вера, љубав према Богу, човек не броји ни кораке, не броји ни сате. Када човек стоји пред тајном Божјом, тј. када ми стојимо пред тајном Божјом, пред живим Богом, време престаје да се мери часовником, а срце наше почиње другачије да куца и да живи другачијим ритмом.
 
За тренутак смо осетили како изгледа свет, како изгледамо ми када се сабирамо око онога што је свето, када је молитва важнија од расправе, брат важнији од противника, заједница важнија од сукоба, од размирица, од подела. Многи су се ових дана питали: Откуда то? Откуда толики народ? Па зар у Србији? Какава је то сила која је покренула стотине хиљада људи да долазе и стрпљиво чекају сатима како би се поклонили једној светињи? Неки су на основу својих капацитета и могућности покушавали да овај догађај, јер то је догађај као што је и Црква догађај, објасне социолошким, неки психолошким или чак политичким категоријама и разлозима. Свако од њих је можда и препознао и погодио понеки спољашњи аспект овог нашег сабирања, светог сабирања. Међутим, суштина остаје дубља од сваког спољашњег објашњавања, суштина остаје несхватљива и неразумљива само голом логиком овог света и само нашим људским рациом.
 
Овде се не ради о феномену који може до краја да се разуме статистиком, логиком или математичким формулама. Овде је реч о вери. А вера је, драга духовна децо, увек већа од онога што можемо измерити и израчунати. Она је шира од нашег разума, дубља од наших осећања и узвишенија од свега што можемо видети голим оком и што можемо додирнути својом руком. Она наравно не одбацује ни разум ни тело, али све то преображава, уздиже у духовну сферу постојања где важи другачија логика и постоје други закони. Вера не обухвата само један део нашег бића, него нас обухвата целовито, обухвата читавог нашег човека, и наш ум, и наше срце, и душу, и тело. Вера је, у крајњој линији, синоним или друга страна љубави. А тамо где постоји љубав, није довољна само логика, логика овог света, јер љубав се не доказује аргументима, искључиво и само видљивим. Она је тајна, она се живи, она је искуство, она је однос, она је сусрет и заједница. Тако је исто и са вером. Вера је живо искуство наше заједнице са Богом, а вера и љубав заједно рађају познање, рађају знање. Није обрнуто, не претходи знање па тек онда долази вера и љубав. Вера и љубав дају истинско и право, потпуно и целовито знање, познање Бога и познање човека. Тек када истински верујемо и истински љубимо, тада можемо и да познајемо, како нас учи Свети апостола Павле.
 
Свет нас често учи да све можемо сами и да је човек мера свега. Пресвета Богородица нас учи нечему сасвим другачијем. Она нас учи поверењу у Бога. Сва Њена величина је сабрана у неколико речи. Она нас учи да треба да препустимо читаво своје биће, све што јесмо, своју вољу Господу Богу, Исусу Христу, Сину Њеном и Богу нашем. И зато Она то једноставно каже речима које су нам свима познате: „Ево слушкиње Господње, нека ми буде по речи твојој“. Или, на свадби у Кани Галилејској када јој се обраћају у чуду, не знају шта да раде, немају вина, а Она каже да се обрате Сину Њеном и вели: „То што вам Он каже, учините“. То је, браћо и сестре, и наш закон. То је правило нашег живота – нека буде воља Божја, да чинимо оно што Он хоће. Управо је зато и Она, Пресвета Богородица, постала часнија од херувима и неупоредиво славнија од серафима. Њено смирење и Њено послушање постали су благослов за читав људски род. Зато нам је Она утеха, зато нас Она подржава, али Она нам је и истински и прави пример.
 
Са благодарношћу данас посебно упућујемо своје молитве Господу за братију из манастира Ватопед, за игумана Јефрема. Изражавамо своју љубав у односу на њих зато што су донели ову светињу нашем народу. Благодаримо и свима који су уложили труд да ови дани протекну у миру, поретку и молитвеном духу, а ли пре свега Пресветој Мајци Божјој, Пресветој Богородици, што нас је све сабрала под свој мајчински покров и што нас је подсетила да смо сви једна породица у Христу, сви који смо крштени у име Оца и Сина и Светог Духа. Молимо зато Пресвету Богородицу да и даље чува нашу свету Цркву, наш народ, наше домове и наше породице, да укрепи болесне, утеши ожалошћене, охрабри малодушне, да умудри оне који носе терет одговорности за друге и дарује мир читавом свету.
 
Данас из наших срца нека се чује пре свега једна реч: Благодаримо! Хвала! Благодаримо за ове дане благослова. Благодаримо за утеху коју су многи примили. Благодаримо за сузе које су се претвориле у наду. Благодаримо за молитве које су се узнеле ка небу. Благодаримо за искуство да и у времену подела и немира можемо бити једно сабрани око Христа. Зато нека овај благослов остане са свима нама, са онима који су дошли, са онима који су желели да дођу а нису могли, са онима који су се молили, са онима који су плакали, са онима који су се радовали, са онима који су благодарили и са онима који су у тишини срца тражили помоћ Мајке Божје за себе и за читав свет. Нека нас Пресвета Богородица научи да будемо близу Христа, да будемо једно са Њим, да будемо ближи једни другима, да будемо једно међу собом, да чувамо веру, да не губимо наду и да љубављу побеђујемо сваку поделу, унутрашњу у себи, али и између себе, сваки страх и сваку немоћ.
 
Часни Појас Пресвете Богородице се враћа у манастир Ватопед, али благослов ових дана остаје са нама. Остаје као позив да и ми будемо бољи људи, истински хришћани, народ молитве, народ мира, народ Божји. Нека би молитва Пресвете Богородице и Приснодјеве Марије била са нама. Нека би нас оне укрепиле и сачувале нашу свету Цркву, наш народ и све људе добре воље. Нека би остала молитва у нашим срцима: Пресвета Богородице, спаси ме! Пресвета Богородице, спаси нас! Нека се молитва сроди са нашим бићем, нека постане наше друго ја и прожме све, нека буде стуб и стожер нашег живота, а онда ће све доћи на своје место и онда ћемо моћи сви заједно, заједно са свима светима, а најпре са Пресветом Богородицом, да славимо Једног у Тројици Бога, Оца и Сина и Светога Духа, сада и увек и у векове векова. Амин.