Београдска промоција књиге сарајевског историчара Едина Омерчића „Брзина мрака – Политичка дјелатност Српске Православне Цркве у Босни и Херцеговини од 1989. до 1996. године“ испраћена је преко неколико регионалних медија апострофирањем ауторових главних теза: да је Српска Православна Црква генератор српског национализма још од осамдесетих година, да је оправдавала ратно стање и ратне злочине и да је учествовала у неколико фаза геноцида, где се аутор позива, између осталог, на тезе америчког антрополога Грегорија Стантона. Књига је настала на основу доктората одбрањеног на Загребачком универзитету (ментор проф. др Твртко Јаковина) 2023. године. На промоцији је, према писању „Дојче веле“, а како преноси лист „Данас“, аутор изнео мисли:
 
„Црква је са процесом негирања злочина почињених над муслиманима Бошњацима, па тако и геноцида, почела одмах након што су ти злочини били почињени, перцепирајући злочин као херојски чин, победу над вековним непријатељем, својеврсну освету и окончање догађаја из прошлости, процеса који нису завршени 1389, 1804, 1875. или 1941. године, већ су морали бити завршени на Петровдан 1995. године“.
 
Омерчићева дисертација је доступна онлајн и представља сасвим лагано штиво журналистичког карактера какво је могло да се чита у нас на страницама познатих памфлетарских остварења Милорада Томанића („Српска црква у рату и ратови у њој“, Београд 2001) или патетичних редова примогенитурног верског аналитичара, коме савремени епигони у нападима на Српску Цркву нису ни до колена, Мирка Ђорђевића.
 
Писати о савременој историји Српске Православне Цркве је посао који је повезан са методолошким и евристичко-документарним тешкоћама. Аутор се заплео у трње политиканства изгубивши историографски хоризонт и циљ. За њега је Српска Црква извор политичког зла, учесница и креатор несреће на простору Босне и Херцеговине деведесетих година прошлог века. На српској страни, у нашој домаћој историографији неће са наћи аутора ни дела који би у религији другога дао такав онтологизирајући значај и пресудност у политичким процесима. Узимање вере као друштвено препознатог фолклора и наглашавање њеног значаја је само по себи ризик где се хипотезе граде без великог научног смисла и ефекта.  
 
Српски патриотизам, српско доживљавање прошлости кроз друштвено груписање и идентификацију, још и српско име, није пре, али ни после 1945. године искључиво везивано за православни светосавски културни круг и контекст. Јер, како је могуће да на званичном државном попису из 1948. године имамо 71.991 људи који су се изјаснили као Срби у Босни и Херцеговини, а који нису били православне вероисповести већ исламске!? И док је политика Независне Државе Хрватске ишла на сејање мржње и просипање зле крви између православних и муслимана, дотле је било и гласова разума који су схватали куда масовни злочини над православним Србима воде и где ће учешће муслимана у хрватском државном затирању Срба завршити. Сетимо се „Резолуција“ босанско-херцеговачких муслиманских елита и писама поглавнику Анти Павелићу из друге половине 1941. године. Да су савремени сарајевски историчари имало објективни и да узимају веће историјске, тј. хронолошке одсеке не би себи дозвољавали ни стил, нити логографију агресивних журналиста.
 
Из Другог светског рата, који се злослутно надавија над другом половином XX века у бившој Југославији и који је највећим делом одредио смер дисолуције државе, њеног крвавог распада, наговештавајући и нове ратне сукобе, Српска Православна Црква је изашла као измучени, али Богом преживели духовни организам. Њена снага није била само у малобројним свештеницима, нити у некаквој теологизованој идеологији, њена снага је била у небоземном духу који методологији секуларизованих духовних наука сасвим измиче.
 
Погледајмо, у том правцу, статистику из 1965. Савезне и Републичке верске комисије која ни Омерчића ни сличне њему не занима нити му ишта сугерише. Римокатоличка црква у Босни и Херцеговини имала је у 3 бискупије и 2 провинцијалата 856 верских службеника (од којих 407 свећеника и 429 часних сестара), Исламска верска заједница 798 (од којих џематских имама 111 и имама 681), а Српска Православна Црква у 4 епархије само 187 свештеника, 11 монаха и 60 монахиња), тј. укупно 262 верска службеника у свештеном и духовном чину. Однос свештеног кадара Српске Православне Цркве према римокатолицима у Босни и Херцеговини био је угрубо речено 1:3, а исто тако и према Исламској верској заједници. Док су муслимани и римокатолици (независно од удела у становништву) имали скоро па подједнаки број верских представника, дотле су православни Срби на сваког свог свештеника имали шесторицу хоџа и фратара! Али опет, имагинизован и симулисан зао дух „светосавља“ и „косовског мита“ у таквим историографским конструктима узимао је свој данак...
 
Логистички и организационо десеткована у Другом светском рату, суочена са комунистичком репресијом због „реакционарности“ и „национализма“, Српска Православна Црква није била нимало у сјајном положају нити је имала било какав привилеговани предуслов за успешну мисију, а камоли за „политичко дјеловање“! Урбане средине, историјска градска језгра у Босни и Херцеговини била су лишена катедралних (саборних) храмова Православља. До темеља, срвњене су са земљом цркве у Бихаћу и у Бањој Луци, а комунистички период су дочекале цркве у Тузли, Сарајеву и Мостару. Крајем 80-их година било је планова, због слегања терена, да се историјска Богородичина црква у Тузли измести из центра града, али је само залагањем Епархије зворничко-тузланске то спречено! Рат 1992–1995. донео је нове ране и проширио листу страдања, јер је историјска црква у Мостару доживела исту судбину као крајишке саборне цркве, уништена и поравната са земљом.
 
Поглавар Српске Православне Цркве, блажене успомене Патријарх српски Павле, на почетку свога патријарашког служења дао је чувени интервју из кога је основну идеју понављао по више пута у потоњим годинама: „Нико нас пре рођења, знамо то, није питао хоћемо ли се родити у овом или оном народу, од ових или оних родитеља, у овом или оном духовном амбијенту. Ми за све то нити имамо заслуге нити кривице. Но, да ли ћемо живети или поступати као људи или као нељуди, то верујте, зависи од нас. То јесте једино што нам даје цену  и у очима свих људи добре воље. Будимо, дакле, увек и свуда људи, да нас – као људе – призна за своје Бог, а препознају преци и упознају савременици“. (Радмила Радић, Патријарх Павле (Стојчевић) – Биографија, Београд 2005, 42).
 
Един Омерчић негује селективан статистички метод, а чини се да није ни евристички део спровео доследно. Доносећи нам вашарску атмосферу са народних скупова, захваљујући извештајима државних доушника ангажованих у органима тадашње Републичке државне безбедности, многе странице личе на антологије ратнохушкачке лирике. Али, док су такве књиге по правилу наводиле афективне песмице све три зараћене стране, дотле се аутор бави само атмосфером испод шатора и на саборима православних Срба. Занимљиви су осврти на околности освећења обновљене цркве Светог Саве у Дрвару и окупљања на Романији, али изостају, не знамо због чега, приповести о саборима на Мањачи, Јању, Чајничу, Невесињу или Гацку. Исто тако, било је СДА скупова уочи рата са панданским наративима и политичким жељама и верском кореографијом, а након „Госпиног указања“, одмах после смрти Јосипа Броза Тита и римокатоличке масе су се метафизички мобилисале за своју политичку будућност. Сигурно су безбедњаци у архивама оставили добрих извештаја.
 
И пре београдске промоције књига Едина Омерчића је оцењивана, у нарученим приказима, у неким часописима као „озбиљно и зрело научно дело“, али она то не може да буде, јер је лишена друштвено-историјског контекста, упоредне анализе са стварношћу живота и деловања друге две историјске верске заједнице у Босни и Херцеговини. Захваљујући патријарху Павлу, који је имао главну реч у Светом Архијерејском Сабору, Српска Православна Црква се држала подаље од политичке ветрометине, остајући одговорна према своме народу и пастви у тешким тренуцима, без икакве жеље да дехуманизује другог, подржи злочин у појединачној и групној равни. Штавише, у сукобу са реликтним (пост)комунистичким вођством у Србији и Савезној Републици Југославији, Црква је увек била забринута за будућност српског народа у складу са његовом целокупном историјом, мерећи мером Јеванђеља заслуге, напоре и муке претходних генерација и њихових потомака.
 
Мрачне историјске конструкције нагоне нас на обраћање вишим сферама:
   
Др Радован Пилиповић