Призор који се ретко виђа у модерним европским престоницама – редови верника, молитва и осећај колективног сабрања. Тако изгледа атмосфера због доласка Часног Појаса Пресвете Богородице, једне од најпоштованијих светиња православног света. У времену када су политичке тензије и економске бриге доминантна тема, овај догађај открива дубоку и трајну потребу друштва за духовним ослонцем и симболима континуитета

Од доласка Часног Појаса Пресвете Богородице у Србију 20. маја, дневно десетине хиљада верника из Србије и региона стрпљиво чекају у дугим редовима како би се поклонили и целивали светињу, тражећи утеху, благослов и духовну снагу. Вођена великом љубављу и побожношћу народа, Српска православна црква саопштила је да ће, на молбу Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија и благословом игумана светогорског манастира Ватопеда, архимандрита Јефрема, Појас Пресвете Богородице остати у Београду до 6. јуна.

Храм Светог Саве остаје отворен све док има верника који желе да се поклоне овој великој светињи, у данима који су постали снажно сведочанство живе вере и духовног јединства народа. То је уједно био и повод за разговор са протојерејем Ђорђем Стојисављевићем, шефом Кабинета Патријарха српског, који је и организационо водио све у вези са дочеком и боравком Св. Појаса.

Колики је духовни значај Појаса Пресвете Богородице за православне вернике?

Пре свега треба знати да Часни појас Пресвете Богородице за православне хришћане, није напросто реликвија прошлости, коју посматрамо са позиција опште културе, уметности или историје, него светиња. Све реликвије које се доводе у везу са светима – Богородицом, апостолима и светитељима – представљају живе изворе благодати Божије, јер су припадали људима чији је живот прожет светошћу Самог Васкрслог и на небеса Вазнетог Господа Христа. Отуд је врло чест случај да Црква изражава поштовање и поклоњење деловима Часног Крста, светим моштима, али и оним предметима који су лично припадали неком од прослављених Божјих угодника. Исто важи и за Појас Пресвете Дјеве. Неко ће се запитати: Како ми, православни хришћани, указујемо поштовање материји? Зар није Појас, у овом случају, нешто што је саставни део одевања свакога човека? Да ли падамо у идолопоклонство тиме што му се поклањамо? Напротив! Поклоњење које припада овој свештеној рекликвији Пресвете Марије, Мајке оваплоћеног Логоса Божјег, није обожавање материје per se. Поклоњењем Часном појасу, ми указујемо свеукупно молитвено поштовање и заступничко припадање оној чији је он био, дакле, Богомајци. Приступамо њеном Појасу, који на тајанствени начин, као освештана реликвија, верујемо интензивира Богородичино присуство међу нама, молећи јој се као личности да ни на трен не будемо лишени њеног топлог и спасоносног мајчинског загрљаја. Тиме је духовни значај ове посете Појаса Пресвете Дјеве Марије од немеривог духовног значаја за наш светосавски народ.

Говори се о исцелитељским, благословеним моћима. Шта кажу предања?

Један је Свет, један Господ Исус Христос! Овом песмом на свакој светој Литургији као централном богослужењу Цркве исповедамо да у нашим животима све Христом бива освештано. Дјева Марија, носећи у утроби својој Сина Божјег, била је опасана девојачким појасом који је, како је био распрострањени обичај тога времена, сама изаткала од камиље длаке. Због тога је он постао чудотворна реликвија, непресушни извор исцелења и неисцрпна ризница благодатних дарова свакоме ко са вером и љубављу приступа Мајци Божјој. Ми православни хришћани верујемо, да се целокупни наш живот освећује Христом, а тиме и материја чији смо део. Отуд, и све материјално што користи човеку, нарочито за духовно изграђивање, прима и преноси освећење. Прожимана Синовљевом светошћу, Мајка Божија преко свог Појаса чини многа и различита чудеса. Лечи неизлечиве болести, ослобађа неплодности, оснажује, теши, радује, благосиља. Књига, однедавно и на српском језику, Чуда Појаса Пресвете Богородице коју је, поводом ове посете Појаса Богомајке, наменски публиковала „Духовна реч“ – Издавачка установа Архиепископије београдско-карловачке заједно са Верским добротоврним старатељством, бележи извесна осведочена чуда која су се догодила посредством часног Појаса. А како смо јуче чули од игумана ватопедског г. Јефрема, да је његов славни претходник на катедри ватопедских игумана у XIX столећу, отац Аркадије, носећи Часни појас кроз народ, записао, да кад би се хтело редом бележити колико се чудеса збило, било би неопходно многе књиге написати. Тиме хоћу да кажем да су чудеса Богомајке не само неизбројива, него заиста и могућа, те да су показатељ љубави Божје према целокупној творевини на челу са човеком, као круном Његовог стваралаштва. Ово је најбоља потврда да Бог у којег верујемо, Света Тројица, творац свега видљивог и невидљивог не препушта овај свет стихијама тварне, тојест пропадљиве природе, него се стара о њему и управља њиме кроз своје нестворене божанске благодатне енергије, oмогућујући свему створеном да, кроз човека и његовим личним учешћем постигне оно што је првобитни Саздатељев план, да све створено вечно постоји и љубављу општи са Творцем.

Зашто се ова светиња веома ретко износи из манастира Ватопед и како је донета одлука да појас ове године буде изложен управо у Београду?

Изношење Часног Појаса, заиста, није чест обичај. У начелу узето, Света Гора која се назива и монашком републиком по много чему је специфичан свештени простор молитве и врт живог присуства Богомајке. Самим тим, постоје и стриктна правила која светогорски монаси поштују и којима се, верујте на реч, са радошћу и стриктно саображавају. С обзиром, да на Атону постоји правило – аватон – неступања женске популације на тло Свете Горе, савет стараца на челу са Игуманом Великог и Свештеног Манастира Ватопеда, како му је званични назив, излази у сусрет духовним потребама верних који због овог правила немају прилику да уђу у Свету Гору или оних који нису били у могућности да је посете и да се поклоне овој и другим њеним светињама. Колико је познато, у новије време Појас је походио Русију, Казахстан, Кипар, а наравно и многе митрополије Јеладе. Благословом Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија, и његовим очинским ослушкивањем духовног пулса благоверног српског светосавског народа, несумњиво и личног односа према Пресветој Богородици стеченог и укорењеног управо на Светој Гори, донета је одлука да се у званичну посету престоном Београду, о дану његове градске славе – Спасовдана – позову ватопедски монаси и донесу благослов нашем народу и свим људима добре воље са којима делимо животни простор, не само у нашој престоници и држави, него и ширем региону.

Појас је претходно био у Русији, где су га дочекали Владимир Путин и руски Патријарх, на Кипру и у Грчкој. Која порука је тиме послата?

Чињеница да постоји интересовање и иницијатива да Часни Појас Пресвете Богородице посети православне земље и народе, најбоља је потврда људске потребе за Богом, за светошћу, за бесмртношћу. Овај низ умногостручују обичне личне и свакодневне потребе сваког од нас који смо подложни болестима свих видова, немоћима, тугама, утицају зла, и најпоразнијем искуству смрти, која нас као боголика и, у божански вечни живот, призвана бића, дезавуише изнутра.

Изношење Часног Појаса, заиста, није чест обичај. У начелу узето, Света Гора која се назива и монашком републиком по много чему је специфичан свештени простор молитве и врт живог присуства Богомајке

Утолико је чежња за присуством Христа и Његове Пречисте Мајке у нашим неизвесним животима не само утеха, него и нада и избављење и спасење. Исто искуство са оним народима и државама које је походио Богородичин Појас и ми живимо ових дана, са уверењем да ћемо његовим благословом живети и у времену које је пред нама и у вечности.

Какве су безбедносне и организационе припреме биле потребне за долазак једне овакве реликвије у Србију?

Поред тога што Часни појас Пресвете Богородице има немериву духовну вреднст за целокупну хришћанску васељену, он такође представља изузетно културно и материјално богатство, нарочито ако узимамо у обзир његово порекло и древност реликвије, као и кивота у којем је похрањен. Српска Црква, уз свесрдну подршку г. Поповића, министра задуженог за област друштвеног положаја Цркве у земљи и иностранству, организовала је доношење, свечани дочек, боравак и предстојећи испраћај светиње на највишем могућем нивоу. Као што је то био случај и са посетама другим земљама светињу Часног појаса дочекали су лично Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије и Његово Превасходство Председник Републике Србије г. Александар Вучић. Част и благослов који су нам указани, допремањем  светиње, свакако су овим, у доброј мери, оправдани.

Чињеница да постоји интересовање и иницијатива да Часни Појас Пресвете Богородице посети православне земље и народе, најбоља је потврда људске потребе за Богом, за светошћу, за бесмртношћу

Целокупна организација поверена је Кабинету Патријарха српског, који је у координацији и уз пуну подршку, најпре свештенства Архиепископије београдско-карловачке, руководства и логистике аеродрома „Никола Тесла“, припаднике гарде, војне академије и гимназије, војног свештенства и других формација Војске Србије; служби безбедности, полиције, жандармерије и градских служби; више фолклорних друштава, црквених и других медија, успео да досегне жељени ниво свечаности какав и доликује догађају којег смо сведоци ових дана. За нас, ово је неупитно велик духовни, али и историјски догађај, који ће, неминовно оставити дубок духовни траг на све верне. Ово уверење најживописније илуструју речи високопреподобног оца, игумана ватопедског Јефрема, који је на првом обраћању, приликом дочека Часног Појаса у Вазнесенској цркви, отприлике, рекао: Благослов Богородичин и њено присуство међу нама, мења нас, мења наше животе, преображава стварност у којој живимо.  Видећете да ће Србија, односно њен народ, бити једно до ове посете, а друго, Богородичином мајчинском љубављу, оплемењено после ње.

Појас, као и многе друге светиње, имао је бурну путању кроз историју, а током своје путање је боравио и у Србији током владавине кнеза Лазара.

Појас Пресвете Богородице, који се данас чува у Манастиру Ватопед на Светој Гори, током бурне историје у ратним временима, пиратским пљачкањима, великим климатским непогодама, био сељен и премештан како би се сачувао. Према усменом предању и историјским сведочанствима, током своје до краја неистражене путање, Чудесни Појас најпре је чуван у Јерусалиму, затим пренет у Цариград, у цркву Богородице Халкопратијске, а у време кнеза Лазара, боравио је и у Србији. Према повељи краља Стефана Првовенчаног, ктитора Дома Спасова у Жичи, подигнутој да буде седиште Архиепископије српске, наводи се и свештени инвентар манастира у којем прво место заузима Часни појас Пресвете Богородице. Овим несумњиво закључујемо да је ова светиња дар и благослов Светог Саве. Тако Појас остаје у Србији до бурног времена Кнеза Лазара, који, пророчки слутећи, а свакако по промислу Божјем, Појас поклања светогорском манастиру Ватопеду.

Велики одзив људи који молитвено приступају часном Појасу пре свега говори да у човеку, без обзира на време у којем живи, постоји дубока потреба за везом са Богом, смислом, утехом и унутрашњим миром

Наравно да ово није била насумична одлука, већ дубока потреба одговорног владара да потврди своју личну везу, али и освештану повезаност српског народа са овим животворним извориштем, које је српском народу и целом свету подарило сверодну духовну личност Светитеља Саве. Овај Лазарев гест, био је како потреба за додатним повезивањем са Ватопедом као благодатним гејзиром, тако и да се светиња сачува, али, поврх свега, потврда да је српски народ његова времена неодступно на јеванђелском путу који му је трасирао Свети Сава. Непобитни доказ оправданости ове претпоставке јесте Лазарев Косовски завет и свенародно опредељење за Царство Небеско. Такође, васпитање, живот и дело његовог сина, бесмртног српског Деспота Стефана Високог Лазаревића, оснивача Београда који, ни мање ни више, него Пресветој Богородици посвећује овај град. Посвећеност Христу и Мајци Његовој игуманији Свете Горе учинила је да ватопедски монаси и данас држе аманет кнеза Лазара и чувају Појас Пресвете Богородице ради благослова целом свету и сваком човеку.

Појас уједно повезује Ватопед са српским народом јер је то манастир у ком је боравио Свети Сава. Шта нам историја још открива о Појасу и духовним везама српског народа и Свете Горе?

Боравак Светог Саве у манастиру Ватопеду  несумњиво јесте кључни период Савиног живота и подвижничког успона. Аутентично аскетско искуство утемељено на јеванђељу Христовом пресудно је утицало на формирање Савине личности. Тако стасавајући на Светој Гори, управо у обитељи манастира Ватопеда, Свети Сава се дубоко укорењује у светогорско монашко предање које касније преноси и развија у отаџбини Србији. Важно је знати да још од доба Светог Саве до данас постоји непрекинута и присна веза манастира Ватопеда и Хиландара, Ватопеда и српског народа. Током читаве наше, углавном мукотрпне историје, народне и црквене, одржала се свест да, манастиру Ватопед, припада посебна пажња, посвећеност и оданост, која до данас ни за тренутак није доведена у питање. То континуирано потврђују многе владарске повеље, државничке грамате и црквена акта највише јерархије.

Архимандрит Јефрем, игуман манастира Ватопед, рекао је да долази у земљу „која је обесправљена и која и поред неправде опстаје и живи“ и поручио је да верује „да примањем овог појаса српски народ прима и велику утеху“. Пружа ли Појас и заштиту државама у којима се нађе?

Игуман Јефрем заправо сведочи следеће – смисао светиње је пре свега духовни и лични. Богомајка, дакле, својим заступништвом помаже људима да се духовно изграђују и зрију, и следујући двема заповестима о љубави према Богу и ближњима, „обуку у прве одежде“ свог достојанства и назначења, како то описује и црквена химнографија. У том смислу, благодат се прво односи на лични преображај човека. Из тог личног духовног живота, у хришћанском схватању произилази и шири друштвени контекст. Последица такве духовне и моралне зрелости народа не може дати лоше плодове. Зато се и долазак светиње, као што је Појас, пре свега доживљава као позив на унутарње покајање и духовно укрепљење људи, који, свако на свом пољу доносе плодове духовне борбе, а љубљена су деца нове Еве, Мајке свих живих у Васкрслом Христу, Пресвете Богородице.

Да ли вас је нешто посебно дирнуло или изненадило током организације и сусрета са људима који су долазили? Колико овакви догађаји могу да утичу на духовни живот људи и њихов однос према цркви?

Као беспомоћно људско, тварно, биће препуштено суровим стихијама света који у злу лежи, свим силама које поседујем осећам привилегију Богомајчиног присуства међу нама и у том искуству, које се многоструко потврђује реком људи који јој хрле у загрљај, видим благослов и дар живота који, по сваку цену треба провести у апсолутној посвећености љубави ка Богу и ближњем. Управо како је Она, која је часнија од херувима и неупоредиво славнија од серафима, чистија од детиње сузе и беља од нетакнутог планинског снега, најважније биће после Свете Тројице, живела и живи у векове векова. Само то може бити наш програм живота и смисао егзистенције која има задатак и потребу да овде и сада, у времену и простору, угроженом небројеним софистицираним и примитивним средствима уништења, стекне непролазност. То нам свагда доноси љубав и присуство Пресвете Богородице, то ће, не сумњам, бити резултат и ове Њене чудесне посете.

Шта овако велики одзив говори о потреби савременог човека за вером и духовношћу?

Велики одзив људи који молитвено приступају часном Појасу пре свега говори да у човеку, без обзира на време у којем живи, постоји дубока потреба за везом са Богом, смислом, утехом и унутрашњим миром. Та „духовна жеђ“ јесте трагање за оним што превазилази свакодневно и пролазно — за одговором на питања ко смо, одакле долазимо и куда идемо. У том смислу, савремени човек се по суштини не разликује од човека било које друге епохе.

Овим несумњиво закључујемо да је ова светиња дар и благослов Светог Саве. Тако Појас остаје у Србији до бурног времена Кнеза Лазара, који, пророчки слутећи, а свакако по промислу Божјем, Појас поклања светогорском манастиру Ватопеду

Иако се мењају околности живота, технологија и начин комуникације, унутарња људска потреба за духовним остаје иста. Она се у хришћанском разумевању описује као потреба за Богом, као за извором живота и смисла. Зато се и каже да човек није само биолошко или друштвено биће, већ и духовно — биће које се испуњава тек онда када пронађе и улаже све расположиве снаге и дарове у свој однос са Богом и са ближњима.

Коју бисте духовну поруку издвојили као најважнију након доласка појаса Пресвете Богородице у Београд?

Претачући ове завршне речи у молитву желим да кажем да Богородица свакоме од нас долази у сусрет: доноси мир, доноси радост, доноси благослов. Како да не будемо радосни?! Како јој не бисмо с љубављу хитали у загрљај, таквој Мајци нашој?! Зато треба да искористимо прилику, не само ових дана, него, чувајући као свети залог, да сваки наредни дан нашег живота не допустимо да прође без молитве Пресветој Богородици. Од Ње немамо ближег рода, немамо блискије личности у нашим животима, јер нам је Она својом љубављу донела Христа да нас спасе једном за свагда; да нам дарује живот вечни; да нас поклони једне другима; да се неотуђиво и неразориво, непристрасно и некористољубиво волимо. Ето, то су благослови које она доноси. Њој благодарност и слава нека је у векове. Пресвета Богородице, спаси нас!

Извор: https://srpskikompas.rs/