Његово Високопреосвештенство Митрополит бидимљанско-никшићки г. Методије је служио 8. августа 2025. године, на празник Преподобномученице Параскеве Римљанке, свету Литургију у храму посвећеном тој Божјој угодници у селу Горње Заостро код Берана. 

У литургијском сабрању молитвено је учествовао верни народ беранског краја. После парастоса страдалим официрима, подофицирима и војницима Краљеве војске у отаџбини, владика Методије је благосиљао славски колач, а затим упутио сабранима речи архипастирске беседе:

„Срећна слава овог дивног храма, можда малог овако спољашње гледано и архитектонски, али великог по ономе ко се око њега сабирa, а још већег по ономе шта се у њему савршава – свете Божје тајне, а где је Бог и Његова благодат од тога нема ништа веће. Без Бога ни преко прага, без Краља ништа не ваља – то су наши стари знали да кажу, а онда, последњих осамдесет година, од кад више нема Краља, није толико проблем што више нисмо били оно што су били наши стари и што наша земља није имала онакво уређење и поредак какав је имала пре тог несретног Другог светског рата. Највећа трагедија и полом овог народа јесте што се убијала душа овога народа целих осамдесет година, а ево не престају ни данас са својим менторима да уништавају све оно што је свето и честито у овом народу, све оно што је темељ овог народа – традиција, веровање, историја. Они убијају душу овог народа, а то је највећи геноцид.

Сетимо се речи Господњих из Јеванђеља, кад Господ храбрећи своје ученике каже: Не бојте се оних који убијају тело. Војводама Павлу и Драгољубу су убили тело, али им нису убили душу. Но, бојте се онога који може, и има власт, и душу погубити у пакао огњени и у пакао вечни. Дакле, да се бојимо Бога, да се молимо и све учинимо да не дозволимо да нам нико и ни под коју цену убије душу, традицију, биће овог народа. Овде, ове године и све више се, из године у годину, колико можемо да видимо, сабирамо. Увек је овде неко био који је долазио и Богу се молио, али најбоље ћемо се сачувати у саборности.

Света Петка Римљанка, коју данас прослављамо, она је била хришћанка у тешко време незнабожачких царева, нешто слично као и ове протекле деценије које су прохујале, а и данас репом својим шибају и наше време по овим просторима када су Црква Божја и име Христово гоњени. Она је исповедала храбро, љубећи Бога, своју веру свуда по Риму, чак је и цар звао да је ласкавим речима убеди да промени ту своју љубав и веру коју има. Нудио јој је овоземаљско царство и благо, успех и положај, али онај кога се и коме се срца само једном косне благодат Божја никад више неће пристати да је замени низашта у овом свету. Све ће ово брзо проћи. Они који су дизали у ваздух и цркву посвећену свештеномученицима митрополиту Јоаникију и свештеницима, који су побијени на путу за Зидани Мост, када им је блажене успомене митрополит Амфилохије дизао храм у славу Божју, а у спомен њиховог страдања, исповедништва и мучеништва, онда су били као и данас поједини што их има још у траговима, остали су од тог времена, који забрањују да се помиње име и да се стављају и означавају обележја највећих људи овог краја који су све у свом животу дали за свој народ и за своју отаџбину, а на крају су крунисали то давање и својим животом.

Војвода Павле, који је родом из Параца у Љешанској нахији, рођен је у Подгорици где му је отац службовао у Старој вароши. Рано оставши без оца, с мајком је дошао у ујчевину, у Васојевиће, у Беране. Ту је одрастао, али знајте, многи су завршили војне академије и били официри, али је мало оних који су били надахнути као војвода Павле, тако храбри и велики витезови славни које су поштовали не само они који су с њим ратовали и његови савезници, већ и његови противници. А како се и чиме он надахнуо? Био је код ујака који је био код војводе Вука, ратник, четник у оним ослободилачким ратовима када смо од отоманске империје ослобађали Србију, Црну Гору, ова Брда, Стару Србију и Македонију. Тај његов ујак је заједно са Војином Поповићем, великим официром ратником којег су звали војвода Вук, под његовом командом ратовао, био је велики јунак, а после Првог светског рата, кад је војвода Вук погинуо на Кајмакчалану са већином својих бораца, један од оних који су остали био је ујак војводе Павла који га је подигао и надахнуо том славом српског витеза и српског јунака.

И онда ништа друго, ниједним другим путем није могао поћи мали Павле Ђуришић него путем славних својих витезова, јунака српских и ратника. Завршио је академију, постао официр и одмах се вратио из Сарајева у Беране да овде службује пре Другог светског рата, где га је рат и затекао. Први је подигао устанак заједно са својим народом против окупатора и ослободио је Беране, ослободио је Рашку област, Санџак од Италијана и борио се све време довијајући се како да одбрани српски живаљ и свој народ на кога су зинуле але са свих страна да га збришу и прогутају. И он је то и урадио. Не би увета српског било овде, то говоре чак тамо и ова браћа наша, преко брда према Фочи, према Пријепољу, Прибоју, Чајничу, Рогатици, нигде увета српског не би било, све би усташе поклале са својим улизицама у Ханџар дивизији, који су им служили, као што су овуда убијали и клали, да није стао у одбрану свог народа. Војвода Павле је завршио као што завршава сваки честити, поштени јунак свог племена. Страдао је са својим народом, на највећем стратишту, у Јасеновцу, највећем српском граду под земљом. Ту је своје кости оставио, не зна му се гроба ни мрамора, али његов дух напаја овај народ.

Јуче су честити Добрашиновићи на својој земљи, овде поред цркве, подигли њему споменик који од 2002. године дижу у ваздух титоисти и њихови наследници. Не дају да се помене име српско овде и оног витеза који је српски народ бранио. То је честита кућа, жао ми је што су сами то радили, што нису заједно са мном. Вероватно се боје, немају поверења да их неко не изневери, не остави, а ја им сада овде кажем и свима вама поручујем: Тај споменик војводи Павлу ја ћу га у цркву ставити, па нека сруше цркву! Они су синоћ дошли, под окриљем мрака, са свом силом, наоружањем и механизацијом да га руше и само је Бог спасио и дао те су два свештеника наша била ту и молили их да сачекају, да дођемо, да се окупимо, да нам тако не приседају славу овог светог храма и села. Прошла су та времена, не бојимо се ми више силе, нити смо се кад бојали, поготово не данас, силе њихове која не може ни ред на улице ове земље да уведе, а они дошли по овим главицама да руше споменике највећих српских витезова. Они су дошли да испуне наредбу нечију. То раде млади момчићи, пресвучени у фина одела, која су заузели високе политичке и државне позиције и мисле да са тог места могу да раде како они хоће и мисле. Али овај народ који се овде сабрао и целокупни српски народ у својој души и срцу давно је подигао споменик овом великом војводи који они хоће да руше. Никад га неће моћи срушити, јер што више време пролази све је веће име и слава и генерала Драгољуба и војводе Павла. Да се они не би над нама јуначили овде по директивама тих грађанских, углађених, омивених, финих европејаца, који им дају та решења и шаљу их овде на овај народ, могли су можда овом селу нешто помоћи, нешто друго допринети и дати, а не да дођу са силом да руше и да разарају.

Ми ћемо овај споменик ставити у цркву, а доћи ће време не само што ћемо овде подићи споменик, брзо ће то време доћи, него ће дати Бог и усред Берана где му је место, у центру града да се дигне споменик великом војводи, који је овде одрастао, који се овде подигао, који се овде напојио и надахнуо витештовом и јунаштвом својих славних предака. Њему је Беране све дало, он се ту и формирао, зато га је првог и ослободио и зато је до последњег свог издиханија бранио и чувао српски свој народ напаћени. Најважније је од свега да смо саборно и заједно сви, ово нека нам буде наук. Нема оних који раде сами за себе појединачно, све морамо радити саборно. Овa црква, ево, већ је добила један пуно лепши лик и изглед, она није освештана, ево двадесет и више година како се гради, а већ је почела да пропада. То нам је наук да одавде све извире. Не можемо прво ићи на главицу, овде се прво моли, у овој цркви, да Господ да своју благодат и да Његов благослов сиђе на нас, да се овде, а нигде друго, у Његово име сабирамо, а онда ћемо овде да правимо и трибине, и симпосионе, и да доводимо велике, еминентне, знамените историчаре, људе од науке и да овде крене та прича да се једном, напокон, те титоистичке лажи на којима овде темеље бивствовање ова несретна држава измучена и овај измучени народ. Кад обасја светлост истине све, само по себи, као врхунац тога сам ће се указати његов споменик овде.

Најбитније је да будемо слични њему, да будемо верни своме роду, да знамо да смо Срби, да смо православни. Раскомадаше нас. Многи данас овде, који су нас највише тих протеклих година и ратова клали, из нашег су корена. Спремно чекају као улизице било коју империју да прође овим просторима, па да им се ставе на услугу, а ми ако се не будемо сабирали, неће остати ни камена на камену од нас, а не споменик Павлов. Дакле, прво тај споменик утврдити у својим срцима и овде се сви окупљати око светиње. Кад је служба, тад се моли Богу, кад се седи под шатором или негде у другом друштву на другом месту, онда се прича, пева и на други начин дружи. Овде, увек кад се саберемо, запамтите, ко не жели да се моли нека сачека па нека дође после Литургије, коме није до молитве, а без молитве нам нема спасења. Нема нам спаса и једино сабирање у име Божје ће нас оставити овде на овим просторима да трајемо као што су трајали наши свети преци. Бог вас благословио. Поздрављам одавде Вујадина, он је кум славе, који је притворен 72 сата. Нека, то нам је добро, то нам је за наук. До јуче су притварали и митрополита Јоаникија са осам свештеника у Никшићу, па су приводили и блаженопочившег митрополита Амфилохија. Дизали су у ваздух цркву на Пардусу, хоће да руше сад овај овде споменик, а највише су, више него експлозивно-минским средствима дизајући у ваздух објекте, дизали својим лажима истину у ваздух овом народу који живи овде на овим темељима и на овим просторима. Али, ја вам кажем, само паметно да се окупљамо овде, све већи сабори да се дешавају и да се окупљамо, да овде правимо велике симпосионе, предавање, трибине у славу и част великих српских витезова, и мало по мало док се народ пробуди, кажем вам, неће му само овде бити споменик него, ако Бог да, и у центру Берана“.

Извор: Митрополија будимљанско-никшићка