У недељу 6. по Духовима, 20. јула 2025. године, када Црква слави Преподобног Тому Малеина и Свету великомученицу Недељу, Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим је служио свету архијерејску Литургију у Светоуспенском манастиру у Даљ Планини. Саслуживали су архимандрит Мирон Вучићевић, настојатељ манастира, и протођакон Војислав Николић. Владика Херувим е поучио је сабране истинском љубављу која нам се кроз Свето Писмо и Свето Предање открива:

- У име Оца и Сина и Светог Духа! Часни оци, драги народе, нека свима буде на здравље и спасење данашњи дан, ова 6. недеља по Духовима која нас је сабрала овде у нашем манастиру Преображења Господњег. Драго ми је што сам данас са вама, што са вама делим ову литургијску радост, што се поучавамо речима светог Јеванђеља које смо чули на овом светом богослужењу. Могли смо пуно тога да научимо, да чујемо на који начин треба да се живи у нашем времену и на који начин треба приносити Богу жртву. Дивна Божја угодница коју данас прослављамо, Света великомученица Недеља, јесте управо прави пример те вере, подвига и жртве. Борећи се за веру Христову, следујући Крсту Господњем и дубоко зрачећи благодаћу Светог Духа претрпела је велика страдања од стране царева Диоклецијана и Максимијана. Њено срце и ум, њено биће било је везано за Господа Исуса Христа. Без обзира на све муке и хтења злобних царева она је остала на путу вере, не издавши Крст Христов. То је поука свима нама, Крст Господњи и веру, поучавајући се светописамским речима, никада не смемо оставити нити се предати, без обзира на сва искушења. Не смемо да сиђемо са пута Христовог, пута који води у Царство Божје.

Царство Божје јесете место за све нас, место најсветије које наше срце испуњава радошћу. Када се срце овде испуни Јеванђељем, оно сија у Царству Небеском ореолом вечне славе. То су нам свети Божји угодници, проповедници Јеванђеља, следбеници Христови својим животом посведочили, дали печат таквом животу. Свети Дух храни нас благодатном храном, храни и открива на који начин треба живети, у послушности и жртви за друге. Свети апостол Павле нам је, у посланици коју данас прочитасмо на овом светом богослужењу, рекао да чашћу чинимо једни друге већима од себе. Овим речима Свети апостол Павле указује нам то какав благослов и покрет требамо имати према ближњима, да чашћу благосиљамо једни друге. Требамо чашћу и љубављу да благосиљамо једни друге, јер онда је то пут ка Истини, ка правој заједници и испуњењу литургијске заједнице као што је ова. То је Јеванђеље Христово на делу, то је огледало нашега живота. Љубав треба бити семе које ће се непрестано сејати, које ће непрестано давати своје плодове. Ако гледамо очима љубави, очима раја, све око себе гледамо на другачији начин и не можемо доживети никакво искушење које би надвладало љубав, ако заиста љубави имамо. Уколико живимо у мржњи и непослушности, ван благослова Божјег, онда је то заиста пакао. Овај пакао одвраћа нас од Цркве Божје, једне од других и чини чак да и породица уместо да буде Црква у малом буде заправо продукт сила овога времена и света које разбијају прво породицу, а онда и целокупно друштво. То нам се жели наметнути, то је оно што нам се намеће.

Многе призоре видимо на телевизији, у Отаџбини и свугде, где год су недаће и ратови, видимо шта се чини. Разбија се људска душа, разбија се породица као нуклеус друштва, покушавајући дати власт мрачној сили и на крају паклу. У паклу нема љубави, у паклу нема светлости, нема заједнице. То нам се жели наметнути као вредност, кроз искушења са којима се сусрећемо. Црква Божија нас увек позива да се враћамо једни другима, да се у покајним сузама враћамо једни другима, у љубави, да једни друге разумемо и чинимо част једни другима. Тако ће се превазићи свака неслога и неразумевање, превазићи ће се све оно што нас одвраћа од међусобне љубави, а то је грех. Грех је тај који нас непрестано одваја од благослова Божјег. Ако живимо црквеним начином живота, духовним начином, пожељно је да се кајемо, да будемо покајници обнављајући и преображавајући себе. Много је великих подвижника који нас уче управо том и таквом животу, таквом подвигу за задобијање благослова. Без обзира на свет, какав је био у она времена или какав је сада, Свети нису у себи имали мржњу, него су молитвом покушавали да греју простор пакла и мржње око себе. Кроз молитву, кроз заједницу и Литугију покушавали су да цео свет приведу Господу Исусу Христу. Настојали су да се и безбожници обоже, па да и цео свет живи у складу и хармонији. За то је потребан велики труд и подвиг, а то је искључиво Христов пут и Јеванђеље Христово. Нека је свима благословен данашњи дан и ово Сабрање, да увек имамо љубави међу собом, јер можемо имати сву филозофију овога света и све језике, и анђеоске и људске говорити, ако љубави немамо онда смо ништа. Нека сте сви благословени од сада и кроз сву вечност! Амин.

Извор: Епархија осечкопољска и барањска