Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим je служио 5. августа 2025. године, када Црква слави Пренос моштију Светог првомученика и архиђакона Стефана, свету Литургију у боровском храму чија је том приликом прослављена слава.

Саслуживали су: протојереј-ставрофор Ђорђе Ковачевић, архијерејски намесник барањски; протојереј-ставрофор Саша Кузмановић, архијерејски намесник вуковарски; протојереј-ставрофор Александар Ђурановић, архијерејски намесник осечки; протојереј-ставрофор Слободан Блажић, парох боровонасељски; протојереј-ставрофор Миљен Илић, други парох вуковарски; протојереј-ставрофор Немања Клајић, парох боботски; протонамесник Ненад Кесоња, парох островски; протонамесник Драгослав Шалајић, парох маркушички; протонаменсик Ненад Лазић, парох тењски; јереј Миленко Гребић, парох у пензији; протојереј Љубенко Јовић, парох боровски; протођакон Војислав Николић; ђакони Радован Арсеновић и Здравко Бошковић.

- Не можемо знати речи Јеванђеља, а да их кроз своја дела не потврђујемо - рекао је епископ Херувим у беседи која у целости гласи:

- У име Оца и Сина и Светог Духа! Часни оци, поштовани замениче жупана Вуковарско-сремске жупаније, поштовани начелниче општине, директоре основне школе, поштовани народе и децо Божја, нека је свима на здравље и на спасење данашњи дан и прослава данашње славе Светог првомученика и архиђакона Стефана.

Велики мученик за веру Христову, велики страдалник и велико светило Цркве, светило наше вере која нас непрестано васпитава христоваскрсло и у нама, кроз ликове дивних светитеља, отвара прави смисао човековог живота и постојања овде на земљи. Без обзира на сва искушења, без обзира на животни подвиг и на све оно што у свом животу човек пролази, увек треба да смо на путу Христовом. Ниједно страдање не сме нас удаљити од имена Христовог, од оног уског пута спасења. Крст који нам је дат – дат нам је да га носимо достојанствено, да њиме потврђујемо своју веру и постојање. Вера је постојање у овом свету на прави и аутентичан начин, а то значи живети јеванђељски, да човек живи као анђео на земљи. То је смисао човековог живота и постојања ако живи у вери Христовој. То је мера по којој се мери наш живот и наше успињање ка Царству Божјем. Човеков живот јесте непрестано усмерење ка небу, небо је наша кућа, јер тамо се налази савршенство живота. Требамо се непрестано трудити, трудити се кроз подвиг свог живота и све оне буре и олује покушавајући да у свему видимо посету Христову.

Све што нам се дешава посета је Христова, пут ка покајању, прилика за повратак на онај прави и уски пут, пут којим је ходио Свети првомученик и архиђакон Стефан и сви свети угодници Божји. Задатак нам је да непрестано угађамо Господу, да са њим будемо у љубави, што нас уче и две највеће заповести. Љубимо ближње као саме себе. Овде се испуњава све оно што је неопходно у икономији нашега спасења, у нашем односу са Богом. Ако не волим ближњега не могу волети ни Бога, јер једно са другим је у хармоничном и повезаном својству. Страшне су слике насиља и агресије које гледамо ових дана у нашој Отаџбини, забрињавају цело наше светосавско српско биће. Оне нас опомињу да мржњу заменимо љубављу, нетрпељивост трпљењем, а неразумевање разумевањем и дијалогом.

Сви смо позвани да чујемо једни друге како би међу нама завладао коначни мир који нам дарује сам Христос и Јеванђеље Његово. У овим тренуцима су смирење и мудрост неопходни свима нама: да се сви опоменемо да човек човеку није вук већ да смо једни другима потребни више него икад и да морамо испунити Божју заповест о љубави: да љубимо ближње своје као сами себе јер само тако остајемо на путу Христовом.

Пред нама је и поука: ко тебе каменом, ти њега хлебом — тако се хранимо небеском храном и тада улица више неће бити поприште сукоба и хаоса већ простор у коме влада право и правда по мери и вољи Христовој. Често пута је све ово лако рећи, док је на делу можда тешко. Морамо се трудити, јер је дело печат нашег живота и нашег односа са другим човеком. Не можемо знати речи Јеванђеља, а да их кроз своја дела не потврђујемо. Вера без дела је мртва, како се каже у Светом Писму.

Стога нека је благословен данашњи дан и наше сабрање у селу Борову, да нас Свети првомученик и архиђакон Стефан буде увек пример постојаности и борбе за оно што је највредније, за веру и Крст Христов. У свом животном подвигу да никада не посустанемо и да нам никад не буде тешко да долазимо у Цркву Христову која је непресушан извор благодати Божје, где оно што чујемо треба да и примењујемо. Онда смо истински светосавци, проноситељи Речи Јеванђеља за будућа покољења чиме утврђујемо и себе. Нека сте сви благословени, да вас све Господ чува и да се увек сусрећемо у радости и љубави Христовој! Амин.