Његово Високопреосвештенство Митрополит будимљанско-никшићки г. Методије је служио 28. августа 2025. године, на празник Успења Пресвете Богородице – Велику Госпојину, свету Литургију у Пивском манастиру, чиме је та светиња прославила своју крсну славу. 

Саслуживало је више свештеника и свештеномонаха, а у евхаристијском сабрању молитвено је учествовао у великом броју верни народ пивског краја и других места Црне Горе и Херцеговине, као и гости Великоуспењског сабрања.
На малом входу Високопреосвећени Митрополит г. Методије је, Синодском одлуком, произвео протосинђела Јефтимија (Шкулетића), настојатеља свете обитељи пивске, у чин архимандита. Сабранима у светом богослужењу обратио се архиепископ Методије, честитајући велики празник Успења Пресвете Богородице:

„Од Васкрсења Христовог смрт више не значи таму, хладноћу, самоћу, очај, ништавило, последњу станицу у овом животу. Данашњи празник упокојења Пресвете Богородице, које називамо Успењем, сведочи да је смрт, која је саставни део живота, само прелаз у онај лепши, дивнији, светлији, топлији, благодатнији, приснији простор и место које зовемо Царство Њеног Сина Христа Васкрслог. Ми овде, сећајући се упокојења Пресвете Богородице, славимо живот јер Она која је, родивши остала Дева, тако је и уснувши остала жива. Ова икона целивна којој сви приступамо у храму и коју целивамо најбоље говори о смислу и суштини данашњег празника. То је Сабор светих апостола у чијем лику су оприсутњени сви верујући у Цркви у историји рода људског. Сабрали су се око одра Пресвете Богородице да је испрате на онај свет. Преминути значи прећи, премин је прелаз и стога хришћани за смрт кажу упокојење, налажење покоја у Христу Васкрслом. Преминуо значи прешао из овога света у онај. То је стара словенска реч коју су сачували још увек и Македонци у Северној Македонији, у коју кад се улази пише гранични премин, значи прелаз. Дакле, на тој икони, поред тог Сабора око Њеног одра, Цркве Божје, ту је и глава Цркве Христос изображен, који узима своју Мајку у наручје као што је Она Њега држала у наручју.

Сви празници Пресвете Богородице које славимо, велики, заповедни и они мањи који нису црвено слово - од Њеног Рођења преко Ваведења, па Сретења - и Сретење је Богородичин празник, иако је Она Христа носила тада у Јерусалимски храм на очишћење, али је Њен празник, Њој је приписан - онда имамо Благовести, затим Њено славно Успење. поред тога и Покров славимо Њен, и Полагање ризе и Полагање појаса, који нису заповедни празници - црвена слова - али сви ти празници извиру из једне слике где Она као Мајка држи Богомладенца у наручју.

Из те тајне Рођења Бога у овом свету кроз Њу, Приснодјеву Марију, оставши навек Девица и ушавши Христос у матицу овог живота, ношен на Њеним рукама, одгајан на Њеним прсима и грудима, храњен Њеним млеком, задојен и Њеним молитвама и бригом васпитаван заједно са Праведним Јосифом, из тог Њеног наручја у којем носи Богомладенца извиру сви Њени празници, а то је и најдубља, најдивнија и најрадоснија слика наше вере, наше наде, наше љубави коју имамо према Њој и према Оном кога Она на свом наручју носи. Она је, на тој целивајућој икони, све казала и све рекла шта је данашњи празник и ко је Она. А рекла је: Ево слушкиње Божје, нека ми буде по ријечи Твојој, послушно приклонивши главу пред вољом Божјом и пред ликом архангела Гаврила који јој је благовестио да ће кроз Њу доћи спасење овог света.

Ни о ком тако мало у јеванђељима није писано као о Оној која је најпоштованија и најпрослављенија. Само неколико речи има код двојице јеванђелиста, на почетку и на крају, на свадби у Кани Галилејској се помиње код Јована, на почетку Јеванђеља, и код Крста Христовог и нигде више, а код Матеја кад је описивано Рођење Христово. Нигде немамо других података писаних о Њој, а нико тако поштован и вољен и омиљен у Цркви Христовој није као Мајка Христова. Сви циклуси богослужбени, дневни, седмични и годишњи, преиспуњени су песмама и химнама и канонима Богородичиним. То најбоље знају они који свакодневно учествују у богослужењу и богослужбеним циклусима. Нема ниједне службе, ниједне јектеније да се не завршава на крају прозбом Пресветој Мајци да нас штити, закрили, сачува под омофором својим.

Из те љубави Божје из које се Христос родио и дошао у овај свет, па Њене љубави према Богу кроз коју се Господ оваплотио, и све тако из љубави у љубав и с љубављу, с љубави на љубав, дошли смо до овог светог храма и ове свете обитељи као плод љубави два брата, иако су били на различитим странама, чак, и верама. Плод њихове љубави, Макарија и Мехмед паше - великог везира, јесте највећи процват Српске Цркве после Немањића, пуних сто, сто педесет година. И овај овде храм, подигнут Саватијем Соколовићем Митрополитом херцеговачким, још у време Макаријевог живота је почео да се прави. Та дивна уметничка, иконописачка, преписивачка школа, та архитектура која је цветала, четрдесет епархија обновљене Пећке Патријаршије 1557. године у које су спадале не само оне које су биле у Душановом царству, и после у Урошевом, него и Славонија, Барања, Бачка, Банат, Далмација, све те земље и простори, све је то у време Макарија Соколовића, у време обновљене Пећке Патријаршије и у време љубави два брата која је донела највећи процват и ренесансу Српске Цркве после Немањића. То је било најтеже време окупације отоманске империје, али љубав два брата је васкрсла српски народ и Српску Цркву на овим просторима.

То је порука овог празника и ове свете обитељи, порука љубави Божје и љубави Мајке Божје и оних који следују тој љубави и иду, тихо корачају, угледајући се на Мајку Божју и на Њен живот. А Она је игуманија Свете Горе, молитвеног, безмолвног, смиреног живота, дубоке повезаности са Богом и још дубљег смирења пред Богом, очараности Његовом лепотом и љубављу, али и смирењем и сагледавањем својих слабости и немоћи. Дакле, из те љубави на љубав која се надовезује до данашњег дана Господ нам поручује само једно: Љубимо једни друге! Од те љубави веће нема да ко живот да за ближњег свог! То је мера нашег међусобног односа и једини начин и модел како може достојно, поштено, хришћански да се живи у овој долини плача, у овом пролазном животу док нас не сусретне смрт као саставни део живота и прелаз у онај други лепши, светлији, топлији, божански простор за који се спремамо и коме гредимо.

Срећна вам слава и свима нама да буде на наук љубити, љубити и љубити Бога и ближњег свог. То је једини модел за наш опстанак, а то ћемо показати молитвом Богу и делатном љубављу према свом ближњем. Нека је са срећом нашем игуману архимандритски чин у који је уздигнут, највиши по достојању за једног игумана. То му је част, привилегија, велика обавеза и задатак да иде још чвршће, ревносније, молитвеније, смиреније, трпељивије и са још више љубави овим путем којим је увелико закорачио наш дивни и вољени игуман Јефтимије. Бог да га благослови, укрепи са свима нама заједно.

***

Заједничарење је настављено уз трпезу љубави. Домаћин славе је био г. Лука Ћаласан заједно са члановима Црквеног одбора. Организован је богат културно-уметнички програм током којег је празничну беседу произнела књижевница Злата Коцић.

Извор: Епархија будимљанско-никшићка