Светом Литургијом 31. августа 2025. године, у недељу дванаесту по Педесетници, прослављена је слава манастира Успења Пресвете Богородице у Химелстиру.

Началствовао је Његово Високопреосвештенство Митрополит немачки г. Григорије, док су саслуживали: протојереј-ставрофор Радивоје Круљ, протојереј Горан Горановић, јереј Александар Секулић и јерођакон Василије Старовлах. Пред почетак свете Литургије митрополит Григорије је произвео у чин чтеца г. Јована Горановића, свршеног ученика Богословије. После читања јеванђељског зачала владика Григорије се обратио присутнима:

- У име Оца и Сина и Светог Духа! Драга браћо и сестре, упиташе Га, дакле, апостоли ко се може спасити. Они свакако нису били наивни људи и знали су да нема никога од нас који није везан за нешто или некога, нешто земаљско, неко благо; да није привезан неком страшћу, бригом или муком. Христос им одговара да оно што је људима немогуће Богу је могуће.

Браћо и сестре, ако замислимо да је овај живот прелазак преко реке, кроз планину или пустињу, односно да је пут, како и јесте, онда нас на том путу чекају многа искушења. Једно од највећих искушења је брига, брига за оно, како каже Свето Писмо, шта ћемо јести и у шта ћемо се обући, где ћемо спавати. Осим тога, бринемо и за оно што је било, као и за оно што ће бити у будућности. Све то омета наше путовање, наш пут, како смо рекли. Ако се претоваримо као камила о којој говори Свето Писмо онда ћемо доћи до иглених ушију, усека, уског пролаза у стенама града, символично тако названом, пред којима су товар морали да оставе. Накнадно се нису могли вратити јер су путовали у караванима. Због тога се и каже да је тешко богатоме, односно ономе ко се претовари, ући у Царство небеско –  тешко као камили да прође кроз иглене уши.

Браћо и сестре, драга децо и драги народе, нема никога од нас ко није везан за нешто што му није потребно, али нам је истовремено врло тешко да се одричемо тих ствари. А то нам је јако потребно, да научимо да се одричемо. Један мудрац је скоро рекао да његова сила није у томе шта је стекао, а стекао је много, него да се његова снага крије у ономе чега се одрекао. Морамо се одрицати многих ствари, али треба да имамо у виду зашто то чинимо. Како бисмо прешли преко пустиње, планине, односно како бисмо дошли до циља, морамо да знамо зашто то чинимо. 

Данашња јеванђељска прича нам открива тајну. Младић који је пришао Христу је био добар, поштен човек и чинио све по закону; етички он је био исправан и моралан. Ипак, Христос му говори да остави све што има и подели сиромасима и да крене за Њим. Он је био богат, имао је свега, добро наследство, те се ожалостио на те Христове речи. Христос му то говори јер му све ствари које има, мислећи на богатство, неће пуно помоћи када се разболи, у часу смртном му то ништа неће бити од помоћи. Али Онај ко му то говори ће му помоћи, узимајући га за руку и преводећи га преко набујале реке, провалије, кроз страшну планину, бурно море. Он ће га превести са једне на другу обалу, са обале где влада болест, жалост и смрт на обалу где нема болести, жалости и смрти. Због тога смо ми хришћани и због тога смо у Цркви данас.

Овде смо како бисмо се научили нечему много важном: са Христом можемо све. Осим тога, битно је и да научимо да оно што имамо су пролазне ствари, које саме по себи не морају да буду лоше, али се поставља питање сврхе свих тих ствари када се разболимо или у самртном часу. Шта ће нам одело и тело ако је душа у њему изгубила наду и вољу? Колико је људи који имају богатство, власт, моћ, славу, али немају радост. Немају мир у души нити срећу. У свему се томе очитује исправност Господњих речи које упућује младићу. Његове речи упућене младићу су упућене и нама, желећи да нас научи да се не бринемо за пролазне ствари, већ о томе да ли ћемо поћи за Христом, да ли ће нас Он узети за руку и превести кроз буру овога живота. Треба да се бринемо да ли ћемо сами или са Христом, односно да ли хоћемо заједно нешто да направимо. Примера ради, било би нам потребно свега два сата да средимо ове старе оронуле цигле, да их очистимо и оперемо, али ако то радимо заједно. То би била песма и радост. Уколико сами започнемо, осећали бисмо се немоћно пред оволиком количином цигала. Када смо заједно, онда је Христос са нама, то је оно што нас жели научити. Христос жели да нас научи да будемо народ Божји, да будемо једни другима подршка, попут једног човека другом који се бори са преласком преко немирне реке. Све што је више људи на другој обали који помажу, смањује се опасност за човека да буде потопљен. Тако је Црква - пре свега заједница са Христом и због тога смо данас овде.

Све нам је то показала Она коју данас славимо, Пресвета Богородица, спремношћу да све издржи и следује Сину своме и Богу нашему, стојећи под крстом док је Христос страдао. Она је својим примером знала да је Он Син Божји и Син човечији, Спаситељ света. Тако је остала не само Његова Мајка, већ постала и наша Учитељица и Мајка свих нас. Ако се од Ње будемо учили, научићемо се љубави која подразумева неизрециво стрпљење и неописиво одрицање. Нека да Бог и Његова мајка да се томе данас научимо! Да научимо да кад год се одрекнемо у име Христово, добићемо хиљадуструко. Ако се одрекнемо било чега што није добро, добићемо много више онога што је добро. Но, ми људи смо страствени, грабимо за себе, што је слабост и немоћ. Ипак, кад се одрекнемо, добићемо. Због тога, драга браћо и сестре, покушајмо да истрпимо у љубави Божјој, и даће нам Бог неизрецива добра. Наша награда биће радост у срцу, у Царству небеском. Боже, дај! Амин!
 
Извор: Епархија диселдорфска и немачка