Са сузом у оку и болом у души, Возућани су три деценије после прогона са својих огњишта, марширали Стазама егзодуса према својој Возући и родном крају.

Чувајући сећање на пострадале претке и сроднике, том мученичком стазом су пешачили њихови наследници, деца и унуци, али и саборци који су у тешком и несретном времену делили муку и патњу  возућког народа. Овај  марш стазом спаса,  којом су Срби из Возуће и долине реке Криваје кренули у непознато, буди сећање на тешке тренутке ратног времена у коме су, у  једном  дану, остали без свега што су имали, а најтеже сећање које никад не бледи јесте губитак чланова породице.

Стаза егзодуса од Стога до Тумара, иако чува болне и тужне успомене, ипак није и не  сме бити пут у једном смеру, већ мора остати вечита веза са родним крајем и гробовима јунака који нису имали прилику ходити тим путем до слободе. Управо зато сваке године 10. септембра стотине људи, чувара сећања, ходи према Стогу где се служи парастос за душе пострадалих јунака и мученика.   

Извор: Митрополија дабробосанска