Његово Високопреосвештенство Митрополит зворничко-тузлански г. Фотије је служио 13. септембра 2025. године свету Литургију у Врућици поводом празника Полагања ризе Пресвете Богородице и Светих мученика јасеновачких. Том приликом, митрополит Фотије је, између осталог беседио:

- Како је говорио старац Тадеј, највећа врлина коју човек може да стекне јесте крајње смирење. Ја сам једном приликом читао неку књигу где се каже како је неки монах видео Господа у владичанској мандији на коњу небеске беле боје. Господ је по преимућству небески владика, вечни. Његов лик је крајње смирење. Он такву силу и моћ има као Бог по природи, али је изабрао крајње смирење као пут спасења за све нас. Тако и Његова Црква и Јеванђеље упућују на тај пут крајњег смирења и трпљења у овом свету да бисмо задобили награду у Царству небеском. Ми смо нестрпљиви па одмах желимо награде овде, да нас људи уздижу и да нам тапшу. Свети Оци су ишли уским путем и тај пут је дуг, као што је Мојсије са изабраним народом ишао четрдесет година из Египта у Земљу Обећану. То значи да један човек који живи подвижничким хришћанским животом треба четрдесет година да би се ослободио египатских страсти. Египат је овде символ смрти. Тамо су Јевреји били на смрт осуђени робови. Из тог стања ропства и смртности треба да пређемо у стање живота, у земљу обећану, земљу Царства небеског, земљу вечности и вечног живота. Толико нам треба да се изборимо са телом и телесним страстима. Потом долазе оне суптилније, које су наведене у кушањима Господа Христа. Долазе страсти као што су сујета и таштина. После тога долазе још суптилније страсти које се називају властољубље и среброљубље. Господ кроз ту борбу у пустињи показује начине и путеве како да се боримо. Прво се са искушењем боримо постом и молитвом, јер човек не живи само о хлебу или о телу, него о свакој речи која излази из уста Његових. Ми се хранимо духовном речју Божјом, а то је Христос. Друга искушења побеђујемо вером у Господа. Нећемо да Га кушамо и скачемо са неке зграде да видимо да ли ће нас Господ сачувати, него се молимо Богу и верујемо у све што чини.

Са Запада су устали на најсветију институцију, домаћу Цркву, односно породицу. Хоће да разбију породицу, да се не зна ко је коме шта. Хоће да сруше култ свете хришћанске православне породице и да на том месту поставе нешто што ни на шта не личи. Има и других ствари које чине по философији Содома и Гомора. Они тиме живе духовно у Египту. Када иду по свету, имају потребу да промовишу нешто што није за промоцију. То је безакоње. Промовишу оно што је Бог осудио преко Мојсија у Старом Завету и изобличио преко Светог апостола Павла у Новом Завету. То није природно и Богом дано. Није нас Бог за то створио.

Данас сте чули како Господ каже кад шаље своје апостоле: „Ево, ја вас шаљем као овце међу вукове”. Вукови су били незнабожачки народи који нису били крштени. Људи су потпуно подивљали у неком смислу, у телесним страстима и нечистоти, да нису могли да се боре без благодати Божје. Благодат Божју првенствено добијамо у светом крштењу, али и свим другим тајнама Цркве. Тек тада, уз благодат, труд и подвиг човек треба четрдесет година да се бори да би достигао неко стање благодати. Та борба код нас постоји. Хвала Богу, Православље је наше свето и даје у ово наше апокалиптично време светитеље. Старац Пајсије је говорио да се Православље пројављује тиме што, и у ово зло време, јер свет у злу лежи, даје светитеље. То су цветови Цркве Христове. Имао сам прилике да видим неке од тих људи и они су данас канонизовани као свети. То су људи који су прошли страшне борбе и распињање себе. Не добија се лако ништа, а поготово не нешто духовно што остаје за вечност. Старац Тадеј нам је једном рекао, и ту мисао памтим читав живот, да ниједан духовни дар ниједан хришћанин у Православној Цркви не добија без посредовања Пресвете Богородице. Дакле, дар молитве, појања или било који други не може човек да добије без посредништва Пресвете Богородице. Пресвету Богородицу треба непрестано да имамо у својим молитвама и да јој се обраћамо. Она је наша Мајка и чује наше вапаје и помаже усрдно.

Познато је да у Србији 75 хиљада људи више умре него што се роди. Морталитет је доминантнији од наталитета. Убити дете у својој утроби је злочин над злочинима. То је злочин који вапије небесима. Срби се на неким лествицама стављају као они који највише тај страшни грех чине. Како можемо очекивати благослов Божји на нама, нашој деци, породици и држави? Стотине хиљада абортуса се чини. То је злочин који човек чини према свом телу и свом детету са којим би се у будућности играо. Овако ће оно завршити, а неће се ни родити. Ти људи ће остати сиромашни, као дрво окресано, како то каже народ. Треба да размислимо о томе и да кажемо да нећемо више убијати своју децу. Ти научници који кажу да је то добро и да то није ништа, нека нас оставе на миру. Треба слушати своју Цркву, своје светитеље. Треба слушати Бога и закон Божји, а не неког ко не верује ни у шта, а покрива се науком. Каква наука? Када је у питању живот, ту нема науке. Живот је свачији, значајнији и већи него свака наука.
 
Беседу митрополита Фотија у целости можете прочитати ОВДЕ.
***

Митрополита Фотија у порти храма су свечано дочекали надлежни парох Жељан Савић, архијерејски намесник теслићки протојереј-ставрофор Миладин Вуковић, бројни свештеници, ђакони и верни народ. У току литургије, митрополит Фотије је одликовао свештеника Жељана чином протојереја, препознајући његов дугогодишњи труд и посвећеност у свештеничкој служби. Посебан благослов јесте чињеница да се у храму у Врућици чува део моштију Светих новомученика јасеновачких. Сабрање је обележено молитвеним сећањем и литургијским сведочењем, уз речи из Светог писма: „Оне које је посведочио Сведок верни и истинити (Отк 3,14), а који су заклани за сведочанство Јагњетово” (Отк 6,9).

Извор: Епархија зворничко-тузланска