Његово Високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије је служио 19. септембра 2025. године свету Литургију у метоху манастира Михољске Превлаке у Бијелићима посвећеном Чуду Светог архангела Михаила у Хони.

Пре почетка Литургије у чин расе и камилавке митрополит Јоаникије је замонашио послушнице те свете обитељи Мирјану, Весну, Марију и Александру, давши им монашка имена: Меланија, Нона, Саломија и Синклитикија.

По заамовоној молитви Високопреосвећени Митрополит је освештао колач у част Светог архистратига Михаила, чиме је уједно прослављен и имендан настојатељице те обитељи Михаиле, а потом се обратио верном народу поучивши их да анђеле, који се непрестано труде да служе Господу и величају славу Његову, Господ удостојава да буду сапричасници Његове вечне, бесконачне, нетрулежне и нестворене славе.

„Па и ми да се угледамо на њих, драга браћо и сестре. Ако са смирењем приносимо своју службу Господу, уверени смо да ће нас Господ удостојити свога милосрђа, благослова, своје љубави, али и своје вечне славе“, поручио је владика Јоаникије, додавши да на светим богослужењима ми заједно са анђелима, подстицани и оснаживани од њих, приносимо нашу службу Господу и уздижемо се изнад својих слабости. И Господ нас удостојава и анђелске пажње и радости и сједињења са Спаситељем нашим Господом Исусом Христом, који је Спаситељ не само нас људи него и анђела и целе творевине.

Беседа Митрополита црногорско-приморског г. Јоаникија

У име Оца и Сина и Светога Духа. У Светом писму доста је казано о служби светих анђела Божјих, Михаила и Гаврила и осталих небеских сила бестелесних. Доста је тога што нам је откривено кроз живот Цркве, кроз њену дугу историју, тако да смо ми људи на земљи удостојени да нам се открије прозор према небу и да видимо лепоту горњега света и лепоту житеља и служитеља Божјих пред престолом Господњим, који су обасјани вечном славом Божјом, који се стално надахњују љубављу Божјом и благодаћу Духа Светога, надахнути да славе име Господње, као што говори Свети пророк Исаија, који је имао виђење да свети анђели певају непрестану пјесму: Свјат, свјат, свјат Господ Саваот, исполн небо и земља слави Твојеја, што и ми певамо на светој Литургији.

Али сви ми људи, православни хришћани, верујући у оно што је Свето писмо засведочило, што је засведочило свето предање, имамо слободу да се ослањамо на помоћ вишњих небеских сила. Ретко се ко од хришћана удостојава тих виђења, али није то најважније, како говоре свети Оци. Најважније је да се смиримо, да познамо своје грехе, да се покајемо и да затражимо милост од Бога, да покажемо спремност да служимо Господу. А свети анђели Божји шта они чине? Они се непрестано труде да служе Господу и да величају славу Његову, па их Господ зато удостојава да буду сапричасници Његове вечне, бесконачне, нетрулежне и нестворене славе. Па и ми да се угледамо на њих, драга браћо и сестре. И свети анђели Божји дрхте пред силом, величанством и славом Божјом и приносе своју службу са највећим смирењем. Као што говори Свети апостол Петар, и они желе да завире у тајне Божје, а камоли ми грешни људи. Међутим, ако са смирењем приносимо своју службу Господу, ми смо уверени да ће нас Господ удостојити свога милосрђа, своје љубави, свога благослова, али и своје вечне славе.

И када служимо света богослужења, драга браћо и сестре, ми заједно са анђелима, подстицани и оснаживани од њих, приносимо нашу службу Господу. И они силазе међу нас да нас оснаже, а ми се уздижемо, иако људи под грехом и слабостима, али се на светој служби уздижемо изнад својих слабости. И Господ нас удостојава и анђелске пажње, и анђелске радости, и сједињења са Спаситељем нашим Господом Исусом Христом, који је Спаситељ не само нас људи него и анђела и целе творевине.

Ево, данас прослављамо једно од чудеса Светог архистратига Михаила. Помиње се његово чудо у Хони, у Малој Азији, када је потоп воде кренуо да сруши цркву и уништи сва црквена здања. Један велики подвижник тамо се молио Богу и Свети архангел Михаило је отворио једну раселину у земљи, недалеко од храма Божјега, у коју је усмерена водена стихија. Сва вода је променила свој ток, храм је био сачуван и Божји угодник који се тамо молио, а посрамљени су незнабошци који су се радовали уништењу храма и слуге Божје.

У давним временима то је било, али се на овај дан помињу и многа чудеса, а једно је везано за манастир Дохијар, и то на почетку његове историје. Можете више прочитати у Житијама Светих код оца Јустина. Веома је занимљиво да су оснивачи Дохијара у X веку били двојица Срба, ученици Светога Атанасија Атонскога. Тако предање каже и Дохијарски монаси то памте. Може се о томе и расправљати да ли су били Срби или други Словени, али предање каже да су били Срби. То је нама част и радост. Али без обзира коју је светињу ко основао, она припада целој Цркви Божјој и свим хришћанима и ми се увек везујемо за оне који су нешто нарочито учинили и њима благодаримо, а ево после толико векова ми се тога сећамо. Знају се и имена тих подвижника, ученика Светога Атанасија Атонскога. У њихово време учинио је Свети архангел Михаило једно знаменито чудо, чиме је утемељен и тај велики и значајни светогорски манастир.

А ми, драга браћо и сестре, који имамо овде велику светињу Светога архангела Михаила из давних времена, која је родила многе друге светиње, па и ову светињу овде на овоме лепом узвишењу, која је много страдала и тиме сведочила светост православне вере, која је чудотворила и када је била у својој пуној слави у време Светога Саве и Светих Немањића, али и када је била разорена и када су страдали њени монаси. То наш народ и сведочи – да је манастир Превлака вечито била велика светиња. Иако је било времена после млетачког разарања тог манастира, тако је предање остало. Знамо да је Митрополија зетска одатле силом потиснута у доба Млечана у XV веку, што се види из свих докумената. У документима се не види да је манастир разорен и да су монаси отровани, али је то остало у предању. Видимо да је манастир силом потискиван, па се и братство и Митрополија вероватно склањала у оваква мала скровита места. Говори се да су монаси манастира Превлаке основали ову светињу и да су се овде једно време склањали. Још се то изучава.

Видите да светиња и када је разорена – она делује, када је на распећу – она чудотвори. Никад наш народ није напустио манастир Превлаку, него се везивао за њу, памтио и њену првобитну славу и њено разарање. И ова црквица је спомен тог памћења, подигнута у славу Светога архистратига Михаила. Није случајно што је у ово наше време, благословом блаженопочившег митрополита Амфилохија, ова светиња обновљена. Била је запуштена, напуштена, па је пропојала и хвала Богу овде се формирало прво братство, па сестринство.

И данас смо добили милошћу Божјом и великим трудом сестара монахиња ове свете обитељи и нашег оца Рафаила, духовника ове светиње, четири нове монахиње. Умножило се сестринство ове обитељи. Нека Бог благослови наше нове сестре, да их укрепи на овом веома захтевном монашком подвигу, али подвигу под Божјим благословом и благодаћу. Ако се добро наоружају смирењем, покајањем и послушањем, њима ће Бог дати силе да напредују, да духовно узрастају и процветају заједно са мати игуманијом Михаилом, која данас прославља свој имендан. Честитамо јој са свим сестрама ове свете обитељи.

Имамо данас још једну радост – завршен је конак у свом основном облику. Још ће се украшавати и завршавати, али хвала Богу што смо и то добили. Имамо и велике добротворе, којима ће бити прилике да се посебно захвалимо. А једном добротвору, који је учинио толико да му се не можемо на достојан начин одужити, можемо једино просто и људски рећи: – Хвала ти, брате, нека Бог благослови тебе, твоју породицу и твоје потомство, добрим здрављем, срећом и напретком. Као што увек чинимо, памтимо добротворе Цркве по хиљаду година и више. Они остају у вечном Божјем памћењу, јер су показали љубав према светињи. Као што смо данас помињали прве ктиторе манастира Дохијара из X века, а било их је и после много и све то Црква памти, помиње и благодари. На свакој светој служби помињу се ктитори и приложници.

Тако и наше нове сестре, које су највећи приложници, саветујем да свако послушање које им даје игуманија, или које Црква од њих тражи, врше са смирењем, са поверењем, са великом ревношћу и са жртвом. Свака жртва треба да замирише, а свако послушање, без обзира да ли је угледно или није, јесте под великим Божјим благословом. И када монаси или монахиње врше у манастиру послушање, они знају да служе пре свега Богу, да служе светињи, својој обитељи, својој заједници, да служе на крају своме спасењу. Зато треба да буду ревносни, као што нас је учио Свети отац наш Сава, први Архиепископ српски и највећи учитељ духовног живота у нашем роду. Свима на здравље, на спасење и на многа и блага љета. Амин. Боже дај!