Првог новембра 2025. године, на велику радост свих окупљених чланова мисионарске парохије Светих Ћирила и Методија у Конектикату, одржано је друго по реду донаторско вече.

Овај догађај окупио је око две стотине људи који живе на територији ове парохије, као и гостију са простора између Њујорка и Бостона. Окупљенима се обратио Његово Преосвештенство Епископ вашингтонско-њујоршки и источноамерички г. Иринеј, који је, између осталог, истакао да му је неизмерна част што својим присуством може да подржи овај величанствени догађај, „где сви окупљени заједно чинимо да узрастамо, бринући се о будућности ове парохије“.

Владика је, пре свог говора, од чланова Повереништва добио чувену далматинску капу, јер и сам потиче из тих крајева. Искористио је ту симболику да сликовито објасни следећи корак, односно план за проналажење храма који ће бити купљен и служити као стална кућа ове парохије. „Као што капа штити и чува главу од кише или зиме, тако и храм, као колективни кров над главом, штити парохијане. Он је друга кућа у којој се породица проширује, кућа у којој је Христос домаћин, а ми сви, окупљени око Њега, учествујемо у тајни спасења“. Да би поучио народ о значају заједништва, владика Иринеј је цитирао стару латинску изреку: Unus christianus, nullus christianus — један хришћанин, ниједан хришћанин. Млади и стари, а сви заједно окупљени у весељу на добробит ове велике породице — то је слика коју је свако од присутних могао понети са собом кући, са надом у што скорији поновни сусрет. 

Поред Његовог Преосвештенства, госте су поздравили: г. Александар Лазаревић, благајник у Повереништву, г. Драган Мандић, председник Повереништва; протојереј-ставрофор Александар Влајковић, архијерејски намесник бостонски и први администратор  парохије; протосинђел Нектарије (Тешановић), који ће бити привремени администратор парохије до доласка новог свештеника.

У недељу, 2. новембра, Његово Преосвештенство је служио свету Литургију, тиме настављајући ову посету и потврђујући да окупљање једне парохије има смисла само ако проистиче из саме Литургије и читавог литургијског живота. Саслуживали су: протојереј-ставрофор Александар Влајковић, архијерејски намесник бостонски, и протосинђел Нектарије Тешановић. Уследио је радни састанак владике Иринеја са повереништвом парохије.

Беседећи на недељно Јеванђеље, владика је, између осталог, рекао: „Радујем се што сам данас са вама и што смо окупљени на овој Светој Литургији могли чути једно од најпрепознатљивијих јеванђелских зачала која је Црква одредила за читање у овај данашњи дан. Један од мојих професора догматског богословља, протојереј-ставрофор Томас Хопко, говорио је следеће: ако се људи икада нађу у некој кризи или дилеми и не знају како да поступе, они би се, најчешће листајући Свето Писмо све док не наиђу на нешто што им одговара, што њиховим срцима говори о ономе што би они желели да учине. Међутим,  професор Хопко је саветовао: Немојте то чинити, јер је Бог дао Цркви довољно мудрости. Довољно је да отворите Јеванђеље на оном месту које је Црква одредила за тај дан, и добићете одговор.

„Данас смо чули једну дивну параболу. У ствари, ово је историјски тренутак у Христовој земаљској служби, јер је ово први пут да је Христос беседио, а да није желео да говори отворено и непосредно, него преко једне параболе – једне приче. Тим поступком изненадио је Своје апостоле, јер више није јасно говорио пред људима. Вама је дано да знате тајне Царства небескога, а њима није дано (Мт 13, 11), каже Христос, и додаје: Јер гледајући не виде, и слушајући не чују, нити разумеју (Мт 13, 13).  Управо ова парабола о сејачу и семену (Мт 13, 3–9; Мк 4, 3–9; Лк 8, 5–8) говори о самом Христу, јер Христос је Логос Божји, што на грчком значи Реч Божја. А Реч Божја, по учењу Светог Иринеја Лионског, по коме сам добио своје монашко име, јесте управо семе – логос, реч. Логос, односно семе, представља у исто време и науку и васкрсење.  Видимо пред собом ову чинију са кољивом, житом. То жито ћемо касније употребити приликом служења парастоса за оне који су пострадали пре годину дана у Новом Саду. Зашто ми у Православљу припремамо кољиво? Зашто га кувамо за славе и помене? То чинимо јер је сам Господ Исус Христос рекао: Ако зрно пшенично, павши на земљу, не умре, онда само остаје; ако ли умре, многи род роди (Јн 12, 24). Само семе у себи носи силу и снагу новог живота – то је јасан симбол васкрсења. 

„У науци, сваки добар педагог, сваки учитељ, професор или васпитач зна да мора засадити семе у човековом срцу. Али није довољно само у срцу засадити семе, јер већ свети оци кажу да срце може лако да нас превари када делује само по голим емоцијама. С друге стране, разум, људски интелект, такође може да нас превари ако се не спусти у људско срце. Због тога свети оци уче да, када се нађемо у дилеми, треба спустити главу ка срцу, затворити очи и погледати у његову дубину. И онога тренутка када, затворених очију, угледамо како мали пламен гори у средини нашег срца, треба да отворимо очи – и видећемо да смо обасјани светлошћу Христовог знања. То је учење наше Цркве.

„Чули смо четири примера шта се може десити када онај који сеје разбацује семе. Оно што падне поред пута, каже Христос, биће згажено или ће га птице позобати (Мт 13, 4), и ту нема никаквог живота. Зашто нам Христос то говори? Зато што кроз овај живот морамо ићи уским путем (Мт 7, 14), и само онај који не гледа ни десно ни лево, него право, биће на правом путу и то семе неће бити погажено. 

„Оно што падне на камен, и ту нема живота, јер се семе сасуши – нема влаге, нема воде (Лк 8, 6). А без воде нема живота. Ипак, често пута, на чуђење и дивљење, када бих пролазио ауто-путевима и угледао неку стену, видео бих да је из те стене проклијао живот. Нека је птица и ту бацила семе, и одједном из камена расте нови живот – дрво, трава, цвет – под, наизглед, немогућим околностима. Али у томе се огледа сушта чежња за животом, по сваку цену. И то је добра поука за све нас. 

„Оно што падне међу трње, каже Христос, трње порасте и угуши га (Мт 13, 7). Ту, такође, нема живота, јер човек се гуши свакодневним животним изазовима – било на послу, у школи, у дому и тако даље. То је налик ономе што се десило са Христом и Светим апостолом Петром, када су апостоли отишли дубоко на језеро да лове рибу. И како су били целе ноћи тамо, наишло је невреме и нису могли да се врате до обале. И одједном видеше некога где им прилази ходајући по води – Христос! Петар Му затим рече: Господе, ако си Ти, заповеди ми да дођем к Теби по води (Мт 14, 28). И док је Петар гледао у Христа, не скрећући поглед ни десно ни лево, могао је да хода по води, једнако као и Христос. Али онога тренутка када је чуо да ветар хуји око њега, уплашио се, заборавио на Христа и почео да тоне. Тада му Христос пружи руку и ишчупа га из воде, говорећи: Маловерни, зашто посумња? (Мт 14, 31). 

„И најзад, четврти пример који нам је дат у данашњем Јеванђељу јесте семе које падне у добру, плодовиту земљу. То семе ће никнути, јер је добро неговано, а то место је људско срце. Ако ми примамо реч Божју и слажемо је у своме срцу попут Пресвете Богородице, која је чувала све речи ове и слагала их у срцу своме (Лк 2, 19), онда можемо знати шта значи примити добро семе, доћи до добре науке, а преко науке и до сопственог васкрсења.  Како то можемо разумети? Велики пророк Исаија има дивно учење. Он каже: Јер као што силази дажд и снег с неба, и не враћају се онамо, него напоје земљу и учине да рађа и пушта, да даје семе да сеје и хлеб да једе, тако ће бити реч Моја која изађе из уста Мојијех: неће се вратити к Мени празна, него ће учинити што Ми је воља (Ис 55, 10–11). Зато нам је Бог подарио кишу и снег, да би семе могло да никне, и тек када вода или снег изврше своје, враћају се горе ка небесима – враћају се облацима – да би поново оросили земљу. Тако и ми треба да гајимо то семе у нашим срцима.“

Извор: Епархија источноамеричка