Празник Ваведења Пресвете Богородице, храмовна слава манастира Каленића, прослављена је светом Литургијом коју је служио Високопреосвећени Митрополит шумадијски г. Јован.

Саслуживали су: протојереји-ставрофори Зоран Крстић, Милован Антонијевић, Милић Марковић и Драгослав Цветковић; протојереј Мирољуб Симеуновић; јереј Зоран Гојић; и ђакон Лазар Марјановић. За певницом су појали ученици Богословије „Светог Јована Златоустог“. Са благословом митрополита Јована присутнима се обратио протојереј-ставрофор Зоран Крстић:

„Нека је срећна слава овој светој обитељи, мати игуманији и њеном сестринству које су светионик и путоказ спасења у целом овом крају како данас тако и уназад вековима. Нека би Бог дао да се ова светиња пре свега одржи као светионик, а онда даље да се развија на спасење и оних сестара које ће сачињавати ту свету обитељ, али и на спасење свих људи у Левачком крају.

Браћо и сестре, претпостављам да смо сви ми имали искуства да нам или наше дете или наши унуци или да нам неко од деце која се нађу у близини постави питање, дечије питање: Где живи нешто? Рецимо, где живи сунце, где живи мрак… Таква су питања која деца умеју да постављају родитељима или још старијима, а ми се насмејемо наивности тог питања. Можда су неки од нас чули и то питање: А где живи Бог?

Питање на први поглед заиста изгледа дечје и наивно, али ипак није само дечје, јер су људи уназад вековима и хиљадама годинама на неки начин замишљали и представљали себи где Бог живи. Између осталог, јеврејски народ је сматрао да Бог обитава у јерусалимском Храму и то у Светињи над светињама. Дакле, ту је било место Божје, ту Бог живи. А онда на данашњи дан, на данашњи празник десило се нешто сасвим неочекивано пре свега за јеврејски народ, а рекао бих и за целокупни род људски. Уласком Пресвете Богородице као детета у Светињу над светињама престаје Стари завет. У том моменту Стари завет постаје сенка и наступа једно ново време. То ново време нам долази са Пресветом Богородицом.

Велика промена која се десила јесте да Бог више не живи у рукотвореним храмовима. Пресвета Богородица улази у Светињу над светињама и заправо Она постаје жива Светиња над светињама. Најпре Она, а затим и сви ми крштени људи. Сви ми крштени људи уназад двадесет векова јесмо Храм Божји, још већи од оног јерусалимског и још већи од оне старе Светиње над светињама. Пресвету Богородицу прослављамо, славимо, величамо… Дакле, можемо да користимо много различитих глагола и епитета да бисмо означили којим све речима дивљења су се хришћани односили ових двадесет векова према Пресветој Богородици, а пре свега према тој чињеници да је она постала жива Светиња над светињама и у своју утробу примила Оног кога не могу ни небеса да обухвате и на тај начин постала пример свима нама.

Црква, браћо и сестре, непрестано, сваког дана, истиче поједине светитеље као узор и као пример за наш живот, за угледање, али Пресвета Богородица је први и највећи пример за угледање. Њен избор је тај уски пут којим нас позива Господ да уђемо у Царство небеско и који је пут спасења. Да кажемо нешто о том путу Божјем, шта он означава и у чему се ми можемо огледати и угледати на Пресвету Богородицу. Ево једне ствари из њеног живота:

При јављању на празник Благовести сећате се како Пресвета Богородица одговара Архангелу. Каже му: Ево слушкиње Господње. То је први став, прва реченица коју би свако од нас требао да изговори кад ујутру отвори очи. То је прави став сваког хришћанина, кад отворимо очи ујутру да кажемо: Ево слуге, ево слушкиње Господње. Да сви ми будемо спремни да тај дан посветимо Господу. То је, браћо и сестре, тај уски пут на који нас сам Господ позива, а који је тако показан нама у животу Пресвете Богородице. Онда се човек може запитати: Па шта то треба да урадим? И опет ту имамо речи Пресвете Богородице на које бих желео да вас подсетим и који се односе на догађај у Кани Галилејској када Пресвета Богородица у једном моменту каже слугама: Што год вам каже учините. То је оно што треба да чинимо. Најпре да будемо спремни онако како је то била Пресвета Богородица, а онда да учинимо све оно што нам је Господ рекао. Ту настају проблеми, јер много ствари које је Господ рекао и заповедио нам, нама се баш и не свиђају, па смо онда врло склони да их занемаримо, да их пренебрегнемо, па да кажемо: Па добро, ја хоћу да служим Господу, али у овоме што се мени свиђа.

Браћо и сестре, то нису ни речи Господа ни Пресвете Богородице. Пресвета Богородица је била спремна да у свему послуша Господа. Скренућу вам пажњу само на једну чињеницу. Рекао сам да од данашњег дана и од данашњег празника почиње период Новог завета, који се пре свега односи на потпуно испуњење онога што јесте човек од самог почетка, а то је да смо сви ми иконе Божје, али смо исто тако и Храм Духа Светог.

Сетимо се речи апостола Павла упућене Коринћанима који их пита: Зар не знате да сте Храму Духа Светог? Колико пута то треба да се изговори и у цркви? Колико пута треба рећи да смо на крштењу сви ми примили Духа Светог и постали управо то, Храм Духа Светог. То је лепо подсетити свакога од нас појединачно, али постоји једна потешкоћа, а то је да је и други исто тако храм Божји. Не само ја, него и човек који је преко пута мене и који је са мном. Јер некако у нашем самољубљу можемо да прихватимо да смо ми храм, да је свако појединачно храм, а онда можемо да се запитамо: Па ко је тај други, овакав, онакав, који ми је учинио ово и оно, какав је он Храм Духа Светог? То је оно, браћо и сестре, што сам вам рекао, да ми врло често бирамо од речи Господњих шта ћемо да урадимо, а шта нећемо.

Пресвета Богородица је у овим речима које сам навео, рекла слугама: Све што вам каже учините. Да се вратим тој нашој селективној употреби заповести Божјих да је ближњи, човек који је поред нас, наш рај и да то треба ми као хришћани да исповедамо. Не противник и пакао, него рај. Без њега не можемо да се спасемо. Тај други колико год се нама не свиђао и не знам какав био у нашим очима, он нам је неопходан за спасење, зато што је и он икона Божја, зато што је и он Храм Духа Светога.

Сви ви који сте ушли најпре сте целивали ову икону. Она је рукотворена, неко је насликао ту икону исто као што је рукотворен јерусалимски Храм био. Пресвета Богородица улази да постане живи Храм Духа Светог и свако од нас живих јесте жива икона Божја. Ако поштујемо и целивамо рукотворену икону како онда да не поштујемо живе иконе Божје које смо сви ми? Са тим речима, браћо и сестре, још једном вам желим срећан празник и вама и овој светој обитељи да то и у томе да Пресвета Богородица нам буде узор, у потпуном испуњењу речи Божје и воље Божје. Амин.“

Овом свечаном приликом, на предлог управе манастира Каленића, митрополит Јован је одликовао г. Драгана Радојичића из Рудоваца ореденом Светих мученика крагујевачких другог степена, а г. Радета Милинковића из Лазаревца архијерејском граматом.

По заанвоној молитви Високопреосвећени је благословио славски колач, после чега је литургијско сабрање било продужено трпезом љубави коју је својим трудом и залагањем уприличило сестринство манастира на челу са игуманијом Нектаријом.

Извор: Епархија шумадијска