На данашњи дан, 10. децембра 1963. године године, у Господу се упокојио Митрополит црногорско-приморски Арсеније (Брадваревић).

Тим поводом интернет страница Митрополије црногорско-приморске подећа на беседу коју је, после помена митрополиту Арсенију 2010. године у Цетињском манастиру, изговорио блажене успомене митрополит Амфилохије, а из које издвајамо:

– У низу дивних изданака, дивних лоза које су донеле богатог плода спада и Арсеније Брадваревић, који је изабран за митрополита 1947. године, после Другог светског рата, у време великог страдања и гоњења Цркве Христове, равног оним гоњењима Црке Божје у прва три века Христове Цркве, у време великог безбожништва које је наступило после оног гоњења и страдања у време нацифашистичке окупације. Он је био жртва и те окупације, али је онда био и жртва безбожника домаћих, изрода, и могао би мирне душе да понови речи свог предходника, Петра II Петровића Његоша, да се не боји „вражијега скота када га је као на гори листа, но се бојим од зла домаћег“. Зло домаће, безбожништво тог времена, демонска и сатанска сила је млела ову дивну и часну и честиту душу митрополита Арсенија и учинила од њега заиста исповедника вере Христове и једног од дивних украса овог светосавског трона митрополита црногорских и приморских.

Страдао је блаћен, нарочито од 1953. године. Догађало се да дође са Сабора у Митрополију, да нађе затворене своје просторије и да преноћи пред вратима у Цетињском манастиру. Калуђери који су били блаћени и прогоњени, свештеници који су тада били на Цетињу - један од њих је и данас жив, прота Газивода - затварани неколико месеци да би их приморали да сведоче против свог митрополита. А онда митрополит облаћен на правди Бога, затворен у Богданов крај. Ту се и данас виде остаци тога затвора званог Богданов крај, где је он био затворен као старац, већ и болешљив. Онда затворен у Котору, у которском затвору, да би касније био у притвору и у манастиру Озрену у данашњој Републици Српској, а онда у Београду гдје је био приморан шездесет и неке године да се чак и одрекне своје титуле митрополита црногорског и упокојио се као митрополит будимски. 

На данашњи дан 1963. године се упокојио и почива, ено га, испред манастира Ваведења. Тамо, заједно са исповедником, његовим савремеником, митрополитом Доситејем Загребачким, са митрополитом Јосифом Скопским, који је једно време администрирао, неприхваћен, одмах после Другог светског рата и овом Митрополијом. Дакле, реч Господња се и на њему испунила. Господ који је чокот, а они његови изданци из тога чокота, у њима је Он пребивао и они у Њему и доносили су и доносе богатог плода. Зато је ред и наша дужност пред Богом да се сетимо новог исповедника Цркве Божје митрополита Арсенија и да се помолимо Господу да и нас утврди у вери правој, у Христовој вери, да и ми постанемо истинске лозе на чокоту Христу Богу нашем како би Он боравио у нама и ми у Њему, како би и ми доносили правог Божјег плода.

Опширније на интернет страници Митрополије црногорско-приморске ОВДЕ.