Све науке, философије и религије говоре и рећи ће да је човек религиозно биће (homo religiosus). То заиста јесте тако. Библијско Откровење говори да је Бог створио човека од праха земаљског, удахнуо у њега дух животни, и постаде човек душа жива. Постаде личност, постаде икона Божја. Када се Адам у Рају због грехопада удаљио од Бога, свога Творца, тиме су се сви Адамови потомци нашли у земљи далекој, губећи све више и више саму представу о Богу и могућност да човек може да живи у заједници са Богом.

Што се више човечанство умножавало, по логици ствари дошло је до његовог расељавања, освајачких ратова и, мало по мало, до насељавања по свим континентима на Земљи. У тим расељавањима људи су откривали Америку, Аустралију и многе друге острвске земље којих има много на свету. Тражећи за себе боље место за живот, људи су се све више удаљавали, како територијално, тако и у духовном и културолошком смислу, па и по питању религије. Док је мало људи било на земљи, пошто човечанство води порекло од једног човека Адама и жене Еве, међу људима није било великих подела. Када су се умножили, онда је дошло до миграција и удаљавања. Као последица тих миграција било је удаљавање од саме идеје Бога Створитеља, али и удаљавање од љубави према ближњем, јер ће два народа постати непријатељи један другом из чисто земаљских, световних  разлога. Сви народи су желели да приграбе за себе најбогатији и најбољи део земље, и то ће бити, за њих логичан разлог,  за сукоб међу њима.

Ми бисмо се у овом тексту задржали на феномену религијског удаљавања, јер је код свих новонасталих народа дошло до удаљавања од јединственог веровања, те је сваки народ себи богове изабрао и почео да им се клања. Тај период историје човечанства назива се историјским идолопоклонством. Само ће један мали народ, јудејски, остати веран Богу и сачувати веру у Њега.

Појавом хришћанства, односно Оваплоћењем Бога Логоса, Господа Исуса Христа, настаје – рађа се – новозаветна Црква Христова, која је имала мисију да поново обједини све народе на земљи вером у Христа, Сина Божјег, и вером у Крст и Васкрсење Христово. О томе је умногоме писано у историјама хришћанске Цркве, јер су Свети апостоли Христову реч спасења пронели по читавом свету, желећи да сви народи буду једно у новозаветној Цркви. После Силаска Духа Светога на апостоле у Јерусалиму на празник Педесетнице почиње победоносни ход Цркве Христове кроз историју. Познато је да су апостоли учење о Христу крстолико пронели по свој земљи, позивајући људе на покајање и повратак Истинскоме Богу. Међутим, свет који у злу лежи није лако прихватао реч Божју – Јеванђеље Христово, и због тога владари овога света почеше прогонити Цркву, јер им више омили мрак у којем су били него светлост Јеванђеља на који су позивани. Тако ће прва три века историје Цркве остати позната као три века гоњења Цркве. У том периоду бити хришћанин значило је бити мученик. Тек појавом Светог цара Константина, Црква и све друге религије – Миланским едиктом 313. године – добијају слободу деловања. Милански едикт ће допринети наглом процвату Православља и ширењу Цркве по читавом свету. У том другом периоду историје Цркве појављује се ново искушење за Цркву, а то је појава јеретика и њихових лажних учења. Јереси су збуњивали многе вернике, те је Црква кроз свете Саборе морала непрестано да брани изворно – православно учење Светих апостола и Светих отаца. Због тога ће Свети цар Константин сазвати у Никеји Први Васељенски Сабор на којем ће Црква дефинисати своје догматско учење, одбацивши аријанство и друга лажна учења (гностицизам, докетизам, симонију...).

Сазивање Првог Васељенског Сабора ће бити прекретница у животу Цркве, јер ће Сабори постати канон или правило чувања вере од Господа и Апостола једанпут предану светима. Тако ће Црква постојати и битисати све до деветог века, а у ширем смислу све до данас, сазивајући саборе који су штитили учење Цркве, а низлагали јереси. Поред поменутог аријанства, поменућемо и друге јереси: духоборство, несторијанство, монофизитство, оригенизам и иконоборство. На Седмом Васељенском Сабору у Никеји ће бити установљен празник Недеља Православља, а то је Празник победе Цркве над свим дотадашњим јересима, као и новим јересима које ће се појавити до данас. На пример, после одржавања последњег Васељенског Сабора, појавило се лажно Варламово учење о створеним енергијама, које је Црква победила на Саборима у време Светог Григорија Паламе у XIV веку. После ће Црква на Сабору осудити етнофилетизам, а многи оци су екуменизам означили као свејерес.

Уместо закључка

Православље није религија, јер религија трага и стреми ка вишим силама, док Црква Христова од Оваплоћења Господњег живи и дела Духом Светим. Православна Црква је новозаветни Израиљ – народ Божији. У Православну Цркву су позвани да уђу сви народи покајањем, вером и љубављу. Бог не гледа ко је ко. Он жели да се сви спасу. Православље је Правоживље, јер је оно живот у Господу. Отуда је Свети Николај Кавасила написао: Када бисмо видели истински Цркву, не бисмо видели ништа друго осим Живога Христа – Оваплоћеног Бога Логоса, Сина Божјег и Спаситеља, Коме нека је слава и хвала у векове векова. Амин.

Извор: Епархија зворничко-тузланска