Беседа јереја Мирослава Васића одржна 15. фебруара 2026. године, на Сретење Господње, на светој Литургији у храму Светог Саве на Врачару

Драга браћо и сестре, данас нас наша Света Црква сабира у двострукој светлости. Славимо празник Сретења Господњег, али и улазимо у Месопусну недељу, недељу Страшног суда. Са једне стране сусрет Бога и човека у Јерусалимском храму, а са друге опомена да ће сваки човек стати пред лице Божје. Ова два догађаја нису одвојена. Она нам говоре управо о истој истини: човек је створен за сусрет са самим Богом.

Празник Сретења, који описује Свети апостол и јеванђелист Лука у данашњем Јеванђељу, говори нам како Пресвета Богородица и Праведни Јосиф доносе Богомладенца у храм да испуне Закон. Тамо их дочекује старац Симеон, човек праведан и побожан, који је чекао утеху Израиљеву. Његов живот је био ишчекивање. Он није живео за пролазно, него за обећање Божје. И када је узео Христа у наручје, изговорио је оне дивне речи, познате свима нама, а које понављамо на сваком вечерњем богослужењу: Сада отпушташ у миру слугу свога, Господе, јер видеше очи моје спасење Твоје (Лк 2, 29-30). То је сусрет који испуњава његов живот. То је тренутак када човек зна да је све имало смисла, јер је видео Спаситеља.

Али, браћо и сестре, данас смо слушали јеванђељски одломак о Страшном суду. Христос долази у слави, окружен анђелима, сабирају се пред Њим сви народи. Он раздваја људе као пастир овце од јаради. И мерило суда није, као што смо чули, ништа друго до сама љубав: Гладан бејах и дадосте ми да једем; жедан бејах и напојисте ме; странац бејах и примисте ме (Мт 25,35). Видимо да се ова два празнична садржаја прожимају. На Сретење Христос долази у храм као дете — тихо, смирено, неприметно, а на Суду долази у слави. Али и у оба случаја, браћо и сестре, Он долази да се сусретне са човеком. Питање је за све нас: да ли смо и колико смо спремни за такав сусрет?

Праведни Симеон је био спреман, јер је имао чисто срце и живу наду. Он је у малом детету препознао Спаситеља света, Христа. За друге, то је било само дете сиромашних родитеља, а за њега Бог. Тако и на Страшном суду, Христос ће нам открити да је присутан био у сваком гладном, у сваком болесном, у сваком усамљеном. Питаће нас да ли смо Га препознали. Зато овај дан и овај позив на поновни и стални сусрет са Христом није случајан. Није довољно само доћи у храм — потребно је да Христос уђе у наше душе и у наша срца. Није довољно формално испуњавати заповести — потребно је да љубав постане наш живот.

Старац Симеон је чекао годинама, ми често немамо стрпљења ни неколико дана. Он је живео у тишини и молитви, а ми смо окружени буком и расејаношћу. Али Бог и данас долази тихо, у Литургији, у светом Причешћу, у ближњем који стоји поред нас. Када примамо Христа кроз свето Причешће, то је наше лично Сретење. Тада можемо попут Симеона да кажемо: Сада отпушташ слугу свога, Господе, у миру. Међутим, ако Христа примамо без пажње, без покајања, без љубави, онда тај сусрет остаје неискоришћен.

Јеванђељска прича о Страшном суду нас опомиње да ће се мерити управо наша дела љубави. Неће нас питати колико смо знали, него колико смо волели, колико смо посетили болесне, утешили ожалошћене, нахранили гладне и разумели ближње. Ова прича није ту да нас уплаши, него да нас пробуди. Бог не жели да ико пропадне и зато нам открива унапред мерило, а то мерило је једноставно: Да ли си волео ближњег свога? Није рекао: Био сам учен, па сте ме хвалили, био сам богат, па сте ме поштовали, него: Био сам гладан, био сам болестан, у тамници, другим речима: Био сам немоћан, да ли си ме тада видео?

Браћо и сестре, Бог нам још увек даје време. Сваки дан јесте нова прилика за сусрет. Сваки човек кога сретнемо је прилика да послужимо самом Христу. Свака Литургија је Сретење. Сваки чин милосрђа сусрет је са самим Христом. Зато нека нам данашњи празник донесе и радост и трезвеност. Радост, јер Бог долази ка нама, а трезвеност, јер ћемо и ми једном стати пред Њега. Нека би наш живот био непрестано сретање са Христом у молитви, у тајнама, у ближњима, и да када дође дан нашег личног сусрета са Христом не осетимо страх, него радост, управо као и старац Симеон. Амин.