У манастиру Светог Александра Невског у Угљевику 6. марта 2026.  године је свечано дочекана чудотворна икона Пресвете Богородице „Умекшање злих срца“, која је из Русије стигла у Епархију зворничко-тузланску.

Дочеку велике светиње присуствовао је Његово Високопреосвештенство архиепископ и митрополит зворничко-тузлански г. Фотије, који је том приликом истакао:

„Док имамо своје иконе не треба да се плашимо, јер кроз њих чувамо општење са Богом. Недостаје још само да будемо људи меких срца да би благодат Божја дејствовала у нама.

Свечани дочек иконе је уприличен у манастиру Светог Александра Невског, где је после вечерњег богослужења верни народ имао прилику да се поклони чудотворној икони Пресвете Богородице. Икона „Умекшање злих срца“ је позната по својој чудотворности и мироточењу, а током боравка у Епархији зворничко-тузланској биће изложена на поклоњење верном народу у више храмова и манастира.

У суботу, 7. марта, после свете Литургије у манастиру, икона је дочекана у храму Преподобне мати Параскеве у Угљевику, а у поподневним часовима и у Саборном храму Рођења Пресвете Богородице у Бијељини. У недељу, 8. марта 2026. године, верни народ ће имати прилику да присуствује светој Литургији, после које ће бити обављен испраћај чудотворне иконе. Долазак ове велике светиње представља значајан духовни догађај за верни народ Семберије и Мајевице, који је у великом броју дошао да дочека и целива икону Пресвете Богородице.

Беседа митрополита Фотија

Часни оци, драга браћо и сестре, ево нас овде вечерас, после вечерњег богослужења, да се помолимо Богу, да прославимо име Божје и да се поклонимо чудотворној икони Пресвете Богородице „Умекшање злих срца“.
 
Ова икона је чудесна у сваком смислу. Чудесна је и по томе што често ходи по читавом свету. Све је континенте обишла да се покаже да Пресвета Богородица брине о свакој верујућој души, а поготово о оној која је обремењена неким бременом, болешћу или унутрашњом тугом. Зато поједини тумачи кажу да овај назив „Умекшање злих срца“ указује и на тугу коју је Пресвета Богородица имала читавог свог живота, а поготово у време страдања свога Сина, Господа нашег Исуса Христа, када је стајала под Крстом на Голготи и тада је заиста „прободено“ Њено срце. Она је састрадавала са свим људима, а посебно за време страдања Господа на Голготи.
 
Ова икона је постала позната од 1830. године када се у градићу Волођи појавила колера. Тада су оци, знајући за чудотворно дејство иконе, понели икону у литију и болест је за неколико дана нестала. Након тога се глас о чудотворној икони пронео по целој Русији и даље. Дакле, то је дивна икона. Код нас није толико позната, мада је била у Црној Гори пре неколико година, а ево сада је код нас у Епархији зворничко-тузланској. Надамо се да ће наши људи моћи да осете тај благослов који она носи. Кажу да када се човек приближи тој икони осећа да је она жива.
 
Пре неколико дана смо прославили Недељу Православља. Ми православни хришћани смо победници кроз историју управо зато што смо имали, имамо и чувамо иконе. Имамо фреске у храмовима, имамо иконе у кућама. То значи да ми кроз иконе чувамо општење са Богом, не само кроз свето Причешће и друге свете тајне, него имамо конкретне случајеве када се и кроз иконе пројављује благодат Божја. Човек се кроз икону толико приближи Богу да може да се исцели. Сви смо чули за многобројне чудотворне иконе у Светој Гори и Светој Земљи и другде. Док имамо своје иконе не треба да се плашимо. Зато свака православна кућа треба да има икону крсне славе и других светитеља, али посебно икону Пресвете Богородице, јер је Она заштитница свих православних хришћана, а поготово наших мајки и болесних људи. Сви имамо неки свој крст који носимо, обремењени смо, али је ту Пресвета Богородица да нам помогне и помаже нам.
 
Сећам се, као студент сам често ишао на Свету Гору. Виђао сам готово библијске слике: људи уђу болесни у храм, а изађу здрави. Некима спадне терет са душе. Уђу смркнутих лица, а врате се радосни. Слично као у манастиру Острог или у светињама Русије, код светих Серафима Саровског, Сергија Радоњешког, Јована Кронштатског, у Оптини, код блажене Ксеније Петроградске и блажене Матроне Московске. Све су то дивни светитељи који нас подижу. Кад им дођемо, можда смо потпуно духовно пали, али нас та икона, тај светитељ подиже, укрепљује и помаже да носимо своје бреме.
 
Зато је велика ствар што је ова икона дошла код нас. Ја сам чуо да је брат Сергије, наш брат православни Рус, негде највише задужен за долазак ове иконе у Републику Српску да би се наш народ поклонио овој чудотворној икони. Надамо се да ће многи осетити благодат исцељења, утехе и заједнице, да некако омекшају наша срца.
 
Не бих вас много замарао, али бих рекао да се умекшање срца помиње у Причи о сејачу и семену. Благодат Божја може да проклија и донесе плода само на срцу које је мекано. То је срце које се у Јеванђељу упоређује са добром земљом. Једни донесу плод по тридесет, други по шездесет, а неки по сто. А када је човек каменитог срца, он не може да донесе никакав плод, него може чак и демон да се приближи његовом срцу и усели се у њега. Али постоји могућност да људи мењају своје духовно стање.
 
Захваљујемо се свима који су учествовали у подвигу да ова икона дође овде, у ову нашу светињу Светог Александра Невског коју води наша сестра Филотеја. Она је била дванаест година у манастиру Светог Нектарија на Егини у Грчкој. Сада је овде у манастиру који су подигли руски војници деведесетих година док су били у мировној мисији у БиХ. Ми га и даље изграђујемо са идејом да он буде манастир српско-руског пријатељства. Ми јесмо пријатељи, али то треба и да показујемо. Имамо још један такав манастир, посвећен блаженој Матрони Московској, и налази се близу Добоја.
 
Радујмо се, браћо и сестре, што смо православни хришћани, што имамо чудотворне иконе, што је благодат Божја са нама, што су свете мошти у нашим манастирима и црквама. Шта нам још недостаје? Недостаје нам још само да будемо људи меких срца. Да благодат Божја дејствује у нама. Да нас препороди. Да нас омекша. Да наше срце постане пуно благодати Божје. Баш данас сам читао нешто о Светом Серафиму Саровском, где се описује када је један велможа дошао у манастир Дивејево, где је старац тада боравио. Он га је питао: Шта је смисао људског живота? Баћушка Серафим му је одговорио да је смисао људског живота задобијање Духа Светога. То је благодат коју човек задобије у срцу, телу и души и постане препорођен човек. Види се на њему. Он је и даље човек као и ми, али је свет.
 
Ето, то је оно што сада и ми осећамо овде у овом светом манастиру, а посебно када целивамо ову свету икону.
 
Праштајте једни другима. Праштајмо једни другима да би Бог опростио нама и да би Пресвета Богородица непрестано духовно руководила нашим животом. Живели и Бог вас благословио и свако добро даровао.

Извор: Епархија зворничко-тизланска