Његово Високопреосвештенство Митрополит зворничко-тузлански г. Фотије је служио 28. марта 2026. године, у суботу пете седмице Часног поста, свету Литургију у свештеној обитељи манастира Светог Василија Острошког у Бијељини. 

Молитвено учешће су узели високопреподобна игуманија Матрона са сестринством, секретар Епархије протојереј Немања Ерак и верни народ. Саслуживали су јереј Миленко Крајишник и протођакон Ненад Новић.

– Ова седмица Часног поста је посвећена Светој Марији Египћанки, подвижници чудесног житија. Она је у младости, као вероватно и многе младе девојке из Антиохије, ишла широким путем лагодног живота. Слично као и данас како се размишља да је то нешто напредно и оно чему свет треба да тежи. Међутим када се сусрела са истинским животом, када је дошла у Јерусалим да се поклони светима местима, нека сила је задржавала и није јој дозвољавала да уђе у цркву Васкрсења Христовог. Тада је изашла испред храма и ту је нашла икону Пресвете Богородице. Плакала је пред њом и молила Пресвету Богородицу да јој помогне да се покаје. Схватила је да нешто у њеном животу није исправно и зато јој Бог није дозволио да уђе свети храм. Када је Пресвета Богородица чула њену исповест са сузама и ридањем, дозволила јој је да уђе у свети храм да се поклони. Чим је Света Марија изашла из храма, одмах је отишла у Јорданску пустињу да своје покајање врши у пракси – подсетио је владика Фотије  и нагласио:

– Ми се често кајемо на речима и то остаје на речима, на делима још некако, али да покајање постане наш живот то тешко бива. Међутим, Света Марија Египћанка је, као и наша Преподобна Параскева, отишла у пустињу и ту остала читав живот. Марија је тридесет година провела у Јорданској пустињи подвизавајући се. Достигла је висок степен духовног живота тако да је чуда и знамења чинила. Ходила је преко реке Јордан као по сувом. Преподобни Зосим је дошао да је исповеди и причести пред крај њеног живота и она му је тад укратко испричала своје житије. Оно је препуно покајања и ридања, препуно свеноћних бденија и борби са демонима, препуно борбе са дивљим зверима, препуно борбе са хладноћом ноћу и врућином дању. Све је то Света Марија издржала и Бог је примио њено покајање. Кад се упокојила остале су њене свете мошти и уврштена је међу покајнице у Царству Небеском. Зато нас Света Црква подсећа да и ми треба да будемо истински покајани, а не само на речима. Покајани на речима се само запетљавају још више. Престају знати кад су покајани, а кад су исповедили не себе, него неког другог. Изгубе суштину и смисао личног покајања и почну да причају широком причом као фарисеј у Јерусалимском храму.

Извор: Епархија зворничко-тузланска