На Благовести, 7. априла 2026. године, Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим је служио свету архијерејску Литургију у Благовештењском храму у Вери. Саслуживали су: протонамесник Синиша Мићановић, други парох боровонасељски; протонамесник Милош Кузмановић, парох верски; протођакон Војислав Николић; и ђакон Слободан Гајдашевић. Својом беседом Епископ је поучио и укрепио сабране:

– Сабрасмо се под сводове храма да прославимо име Божје и да се у молитвама сетимо дивног догађаја који је почетак спасења људског рода. Од јављања Светог архангела Гаврила Дјеви Марији и Њеног пристанка да роди Господа Исуса Христа дошло је спасење људима. Бог је благоизволео да дође у свет како би показао колику љубав има према човеку и творевини. Добровољно је прошао страдања, жртвовао се и васкрсао, чиме је омогућио човеку живот вечни. Дивна је икономија нашег спасења, то је теологија нашег живота. Од Благовести до Васкрсења.

– У свом срцу држимо речи које је Свети архангел Гаврило упутио Пресветој Богородици: Радуј се! Наша радост у Христу треба да буде непрестана, једино та радост може имати пуноћу, суштинску радост коју доживљавамо једино ако смо једни са другима у љубави. Баш као данас, причестили смо се на светој Литургији, заједно смо у љубави Христовој, созерцавајући тајну празника, уподобљавајући своју душу Страсној недељи у којој се налазимо. Стојимо пред лицем Божјим, колика је то благодат и колико смо ми заправо облагодаћени и какво нам се достојанство пружа! Сабрани, гледамо лице Божје, гледамо и доживљавамо суштину живота, смисао живота који живимо. Сагледавамо велику љубав Божју у речима молитве: Радуј се, Благодатна, Господ је с тобом! Та је молитва молитва нашег спасења, из овог се изродила икономија нашег спасења. Утроба Пресвете Богородице постала је место са којег креће спасење људском роду. Трудимо да нам догађаји као што је овај који данас празнујемо не буде само историјски факт, него жива теологија и непресушни извор вере. Када падамо низ литицу свакодневних помисли, грехопадова и лутања Бог нас и тада милује, позива нас на постојање у благодати Божјој. Носити крст Христов значи разапињати себе ради љубави Христове која се испунила у крсту Христовом, показана је велика брига за човека и све створено. Човек улаже напор да би наставио путем који није благословен, он све створено гура у суноврат и апсурд живота. Задатак свих нас је да молитвом и постом, у овим светим данима Страсне недеље, да преображавамо и себе и друге, да природу која је у суноврату приведемо ка Бићу и постојању. То је испуњење смисла и нашег постојања, нашег живота у Цркви Христовој, наших подвига, наших суза и молитава и свега онога што чинимо. Будимо увек усмерени ка Христу, ка Његовој љубави јер кад нас она води идемо ка вечном животу и обожењу.

Извор: Епархија осечкопољска и барањска