Прва литургијска прослава Светог свештеномученика Илије трубарског
Прва литургијска прослава Светог свештеномученика Илије трубарског, који је на предлог Епископа бихаћко-петровачког г. Сергија и одлуком Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве 2025. године уписан у Диптих Светих, одржана је на дан његовог молитвеног помена, 9. маја 2026. године, у храму Светог Саве у Дрвару.
Празновање је почело дочеком иконе свештеномученика Илије и вечерњим богослужењем које је 8. маја служио епископ Сергије са више свештенослужитеља међу којима је био и јереј Никола Радованчевић (из Епархије новограчаничко-средњезападноамеричке), потомак Светог свештеномученика Илије, а богослужење су појањем украсили ученици Богословије Светог Арсенија Сремца у Сремским Карловцима.
На дан празника, 9. маја 2026. године, на светој Литургији је по заамвоној молитви извршено благосиљање славских приноса и прочитана грамата Светог Архијерејског Сабора о проглашењу Светог свештеномученика Илије трубарског, после чега, је поздрављајући сроднике и поштоваоце Светог Илије трубарског, владика Сергије беседио о томе да су на светој Литургији сабрани потомци „оних који су пре 85 година упалили бакљу слободе дижући се на устанак против оних који су нам везали гајтан око врата и који су нас бацали у јаме, да би нас нестало из наших села и градова заувек“.
„Устанички пламен захватио је сва српска села и вароши у обе Крајине, јер да не би биолошки нестао и да би опстао, народ је морао да се диже на устанке. А иако настао из исте ватре, слободарски пламен поделио се на два дела, ослабио ватру и спржио чак и оне који су слободи дали све. У том братском сукобу, на жалост, пострадао је и онај кога данас прослављамо, Свети свештеномученик Илија трубарски, из племена Родића, из честитог Трибара, пастир стада Христовог и слуга Божјег олтара“, рекао је владика Сергије.
Подсетивши да из истог краја потиче велики војвода Голуб Бабић „који је у своје време учинио све што је могао да би његов народ живео достојанствено, слободно и у вери својих предака“, владика је указао да је свештеник Илија на свој начин чинио исто, „али братска мржња, на жалост, његових супарника учинила га је жртвом, а његова мученичка смрт априла 1942. године, винула га је у небо светих, одакле нас верујемо благосиља, молећи се Свемогућем Господу за своје духовне и биолошке наследнике“.
Отац Илија није хтео да напусти свој народ иако је знао да су му дани били одбројани, јер га је братска а не окупаторска рука, бацила у једну од трубарских јама, у Васкршњу среду, подсетио је епископ Сергије и нагласио: „Његова канонизација данас није атак на било коју зараћену страни током Другог светског рата, било она партизанска или четничка, већ позив на земаљско измирење оних који на небесима сасвим сигурно заједно поју Творцу и Господу нашем Исусу Христу, Спаситељу и Сведржитељу. Нека би молитве Светог свештеномученика Илије обновиле братску љубав међу нама, исцељујући ране из не тако давне прошлости и нека би дао Господ да благослов оца Илије обнови животом знаменити Трубар, који је увек рађао хероје и јунаке, а свима вама драга браћо и сестре нека свештеномученик Илија буде и остане молитвени покровитељ и небески заштитник од дана данашњег и до краја света и времена“, закључио је владика Сергије.
По благослову Епископа бихаћко-петровачког, сабранима се обратио јереј Никола Радованчевић, потомак Светог свештеномученика Илије трубарског, клирик Епархије новограчаничко-средњезападноамеричке, старешина храма Светог Николе у Јужном Милвокију, у насељу Кадахи, који је позив да каже више о свом деди „примио као велики благослов али и као веома тежак задатак“. Говорећи о деди кога никада није упознао а који је био одувек средишња личност његовог одрастања и живота, отац Никола је са сабранима поделио сећања своје мајке, ујака и других чланова породице на оца Илију и рекао да је „до данас јасно да сви још увек покушавамо да разумемо не само појединости, него суштину и истину онога што се догодило у тим тешким и болним данима“. Бол због дубоког и неправедног губитка је и после деценија остао превише жив и тежак за децу оца Илије, а када је његова покојна мајка Дара говорила о оцу, „више је говорила о утисцима, него о сећањима“, јер је била сувише мала када је он пострадао, бачен у бездну јаму. „Увек је говорила о осећају да је била вољена од свог оца, а неки људи имају читав живот испуњен сећањима, али на жалост никада не осећају да су били вољени“ додао је отац Никола.
Исповедајући да га је у гнев младости према неправди, тиранији и угњетавању довео у искушење да мрзи оне који су убили његовог деду и да размишља о томе како да их приведе правди, отац Никола је испричао сабранима догађај који је учинио да тај гнев ишчезне. Наиме, пре много година му је једна особа открила име човека из његове духовне заједнице, који је био умешан у хапшење, мучење и погубљење оца Илије. Јавило се осећање гнева и жеље за осветом, а помислио је и на иронију „оних који су издали Бога и веру, који су учествовали у уништењу другог човека, свештенослужитеља Божјег“, али, онда се сетио и деце - унука тог човека. „Шта год да се догодило у прошлости – то није био њихов грех“ рекао је отац Никола, који је тој честитој и доброј дечици предавао веронауку. „Тада се открило дело Божје: унук коме је било ускраћено чак и познанство са сопственим дедом, сада је делио животворно благо са унуцима онога који је био мучитељ, помажући им да ходе путем спасења“ нагласио је отац Никола, који је у томе видео „тајанствени пут Божји, Његову дубоку љубав и Његову надземаљску правду“.
„Правда Божја и љубав Божја се не могу раздвојити. У животу нема случајности, нема ни добре или зле среће, већ постоји само непрестано и промислитељно дејство Божјег Промисла који допушта да нас снађе све што је потребно за нас и за наше спасење“, подвукао је отац Никола и истакао: „Као што се некада ђаво радовао кад је брат устајао на брата, тако сада рида док брат брату прашта и док се сабирамо да се сетимо нашег вољеног и никада заборављеног претка, новопрослављеног свештеномученика Илије трубарског“. На крају је отац Никола поменуо све директне потомке свештеномученика Илије, посебно заблагодарио Преосвећеном Епископу Сергију „без чије непоколобиве подршке и труда ово прослављење не би можда било остварено са ове стране небеске завесе“, али и свештеницима Саши, Зорану, Синиши са породицама и заједници у Дрвару и Трубару на гостопримству и на томе „што настављају храбро и неуморно дело служења Господу Исусу Христу у овим прелепим и страдалним крајевима“.
Додајмо да су на предлог Преосвећеног Епископа Сергија, на редовном заседању Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве у мају 2025. године, поред Светог свештеномученика Илије Родића, пароха трубарског, у Диптих Светих унесени преподобномученици и мученици рмањски, са датумом празновања 10. септембра и мученици гаравички и бихаћко-петровачки, са датумом празновања 27. јула.
Преосвећеном Епископу Сергију су саслуживали: архимандрит Варнава (Дамјановић), Василије (Рожић), игуман Јеротеј (Влајковић), протојереји-ставрофори Петар Салмас (из Цариградске Патријаршије) и Синиша Сердар; протојереј Зоран Миловац, јеромонах Ангеларије (Гаврић), јереји Никола Радованчевић (из Епархије новограчаничко-средњезападноамеричке), Ђорђе Милидраг (из Епархије сремске) и Николај Чернов (Руске Православне Цркве); протођакон Немања Рељић и ђакон Дарко Бубњевић.
Извор: Епархија бихаћко-петровачка
Празновање је почело дочеком иконе свештеномученика Илије и вечерњим богослужењем које је 8. маја служио епископ Сергије са више свештенослужитеља међу којима је био и јереј Никола Радованчевић (из Епархије новограчаничко-средњезападноамеричке), потомак Светог свештеномученика Илије, а богослужење су појањем украсили ученици Богословије Светог Арсенија Сремца у Сремским Карловцима.
На дан празника, 9. маја 2026. године, на светој Литургији је по заамвоној молитви извршено благосиљање славских приноса и прочитана грамата Светог Архијерејског Сабора о проглашењу Светог свештеномученика Илије трубарског, после чега, је поздрављајући сроднике и поштоваоце Светог Илије трубарског, владика Сергије беседио о томе да су на светој Литургији сабрани потомци „оних који су пре 85 година упалили бакљу слободе дижући се на устанак против оних који су нам везали гајтан око врата и који су нас бацали у јаме, да би нас нестало из наших села и градова заувек“.
„Устанички пламен захватио је сва српска села и вароши у обе Крајине, јер да не би биолошки нестао и да би опстао, народ је морао да се диже на устанке. А иако настао из исте ватре, слободарски пламен поделио се на два дела, ослабио ватру и спржио чак и оне који су слободи дали све. У том братском сукобу, на жалост, пострадао је и онај кога данас прослављамо, Свети свештеномученик Илија трубарски, из племена Родића, из честитог Трибара, пастир стада Христовог и слуга Божјег олтара“, рекао је владика Сергије.
Подсетивши да из истог краја потиче велики војвода Голуб Бабић „који је у своје време учинио све што је могао да би његов народ живео достојанствено, слободно и у вери својих предака“, владика је указао да је свештеник Илија на свој начин чинио исто, „али братска мржња, на жалост, његових супарника учинила га је жртвом, а његова мученичка смрт априла 1942. године, винула га је у небо светих, одакле нас верујемо благосиља, молећи се Свемогућем Господу за своје духовне и биолошке наследнике“.
Отац Илија није хтео да напусти свој народ иако је знао да су му дани били одбројани, јер га је братска а не окупаторска рука, бацила у једну од трубарских јама, у Васкршњу среду, подсетио је епископ Сергије и нагласио: „Његова канонизација данас није атак на било коју зараћену страни током Другог светског рата, било она партизанска или четничка, већ позив на земаљско измирење оних који на небесима сасвим сигурно заједно поју Творцу и Господу нашем Исусу Христу, Спаситељу и Сведржитељу. Нека би молитве Светог свештеномученика Илије обновиле братску љубав међу нама, исцељујући ране из не тако давне прошлости и нека би дао Господ да благослов оца Илије обнови животом знаменити Трубар, који је увек рађао хероје и јунаке, а свима вама драга браћо и сестре нека свештеномученик Илија буде и остане молитвени покровитељ и небески заштитник од дана данашњег и до краја света и времена“, закључио је владика Сергије.
По благослову Епископа бихаћко-петровачког, сабранима се обратио јереј Никола Радованчевић, потомак Светог свештеномученика Илије трубарског, клирик Епархије новограчаничко-средњезападноамеричке, старешина храма Светог Николе у Јужном Милвокију, у насељу Кадахи, који је позив да каже више о свом деди „примио као велики благослов али и као веома тежак задатак“. Говорећи о деди кога никада није упознао а који је био одувек средишња личност његовог одрастања и живота, отац Никола је са сабранима поделио сећања своје мајке, ујака и других чланова породице на оца Илију и рекао да је „до данас јасно да сви још увек покушавамо да разумемо не само појединости, него суштину и истину онога што се догодило у тим тешким и болним данима“. Бол због дубоког и неправедног губитка је и после деценија остао превише жив и тежак за децу оца Илије, а када је његова покојна мајка Дара говорила о оцу, „више је говорила о утисцима, него о сећањима“, јер је била сувише мала када је он пострадао, бачен у бездну јаму. „Увек је говорила о осећају да је била вољена од свог оца, а неки људи имају читав живот испуњен сећањима, али на жалост никада не осећају да су били вољени“ додао је отац Никола.
Исповедајући да га је у гнев младости према неправди, тиранији и угњетавању довео у искушење да мрзи оне који су убили његовог деду и да размишља о томе како да их приведе правди, отац Никола је испричао сабранима догађај који је учинио да тај гнев ишчезне. Наиме, пре много година му је једна особа открила име човека из његове духовне заједнице, који је био умешан у хапшење, мучење и погубљење оца Илије. Јавило се осећање гнева и жеље за осветом, а помислио је и на иронију „оних који су издали Бога и веру, који су учествовали у уништењу другог човека, свештенослужитеља Божјег“, али, онда се сетио и деце - унука тог човека. „Шта год да се догодило у прошлости – то није био њихов грех“ рекао је отац Никола, који је тој честитој и доброј дечици предавао веронауку. „Тада се открило дело Божје: унук коме је било ускраћено чак и познанство са сопственим дедом, сада је делио животворно благо са унуцима онога који је био мучитељ, помажући им да ходе путем спасења“ нагласио је отац Никола, који је у томе видео „тајанствени пут Божји, Његову дубоку љубав и Његову надземаљску правду“.
„Правда Божја и љубав Божја се не могу раздвојити. У животу нема случајности, нема ни добре или зле среће, већ постоји само непрестано и промислитељно дејство Божјег Промисла који допушта да нас снађе све што је потребно за нас и за наше спасење“, подвукао је отац Никола и истакао: „Као што се некада ђаво радовао кад је брат устајао на брата, тако сада рида док брат брату прашта и док се сабирамо да се сетимо нашег вољеног и никада заборављеног претка, новопрослављеног свештеномученика Илије трубарског“. На крају је отац Никола поменуо све директне потомке свештеномученика Илије, посебно заблагодарио Преосвећеном Епископу Сергију „без чије непоколобиве подршке и труда ово прослављење не би можда било остварено са ове стране небеске завесе“, али и свештеницима Саши, Зорану, Синиши са породицама и заједници у Дрвару и Трубару на гостопримству и на томе „што настављају храбро и неуморно дело служења Господу Исусу Христу у овим прелепим и страдалним крајевима“.
Додајмо да су на предлог Преосвећеног Епископа Сергија, на редовном заседању Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве у мају 2025. године, поред Светог свештеномученика Илије Родића, пароха трубарског, у Диптих Светих унесени преподобномученици и мученици рмањски, са датумом празновања 10. септембра и мученици гаравички и бихаћко-петровачки, са датумом празновања 27. јула.
Преосвећеном Епископу Сергију су саслуживали: архимандрит Варнава (Дамјановић), Василије (Рожић), игуман Јеротеј (Влајковић), протојереји-ставрофори Петар Салмас (из Цариградске Патријаршије) и Синиша Сердар; протојереј Зоран Миловац, јеромонах Ангеларије (Гаврић), јереји Никола Радованчевић (из Епархије новограчаничко-средњезападноамеричке), Ђорђе Милидраг (из Епархије сремске) и Николај Чернов (Руске Православне Цркве); протођакон Немања Рељић и ђакон Дарко Бубњевић.
Извор: Епархија бихаћко-петровачка
Најновије вести
10.05.2026 04:14
