У препуној крипти Саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици, високопреподобни архимандрит Јефрем, игуман свете велике царске лавре манастира Ватопед са Свете Горе Атонске, одржао је 28. маја 2026. године духовно предавање које је сабрало велики број свештенства, монаштва и верног народа Божјег.

Овом благословеном сабрању су присуствовали: Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије, високопреосвећени митрополити црногорско-приморски г. Јоаникије и аустралијско-новозеландски г. Силуан, Преосвећени Епископ диоклијски г. Пајсије, као и представници државног и дипломатског кора. Предавању је претходио помен блаженопочившем митрополиту Амфилохију који је у параклису Светог Амфилохија Иконијског у крипти храма одслужио архимандрит Јефрем уз присуство архијереја и верног народа.

Сабране је на почетку поздравио протојереј Никола Пејовић, старешина Саборног подгоричког храма, а топле, очинске поуке са грчког на српски језик је преводио протођакон др Драган Радић.

Обраћајући се сабранима, архимандрит Јефрем је казао да први пут борави у Подгорици, благодарећи Богу што му је то омогућено:

– Да знате једну ствар: наша Црква кроз векове безгрешно путује и никада не дели своју пуноћу на клирике и лаике. Али на шта их она дели? Дели их на две групе: на просвећене и помрачене. И због тога је управо благословено ово сабрање – поручио је игуман Ватопеда и нагласио, да сваки члан Цркве треба да жуди за Христом, а да се та жеђ препознаје у жељи човека да слуша реч Божју.

– Сви ми као чланови Цркве треба да жудимо, да желимо Христа. Која је потврда да ми за Њим жудимо и да Га жарко желимо? Та потврда је да смо жедни и да жудимо за Његовом речју – казао је архимандрит Јефрем.

У наставку предавања, ватопедски игуман је испричао потресан пример младића Панајотиса, студента у Лондону, који је, иако незаинтересован за Цркву, по молби рођака, отишао у манастир Светог Јована Крститеља у Есексу. Тамо је сусрео Светог Софронија Есекшког, који га је благословио речима: „Господ да је са тобом, дете моје”. Те речи су, како је навео архимандрит Јефрем, дубоко потресле младића, који је одмах почео да плаче и да се први пут у животу моли.

– Једну реч ми је рекао: Господ да је са тобом. И одмах сам почео да плачем, и то много часова. Плакао сам толико колико целог живота нисам плакао – навео је архимандрит Јефрем сведочење младића, додајући да је духовник коме се он касније обратио препознао да је старац Софроније био човек пун благодати Божје. Из тог примера, игуман Јефрем је извео поуку да је призвање сваког монаха, свештеника и хришћанина да његово присуство, реч буде надахнуће другима.

Говорећи о монашком животу, архимандрит Јефрем је нарочито нагласио потпуно предавање Христу, подсећајући да Господ не тражи од човека љубав ради себе и да би узео све, него ради даривања пуноће живота.

– Христос тражи од нас да се у потпуности посветимо Њему. Један млађи монах је питао: Зар није нека врста сувишности то што Христос тражи да Га волимо више од свих других? А старац му је одговорио: Он то не тражи да би узео све, него да би нам дао све – казао је архимандрит Јефрем.

Као темељне монашке врлине, игуман Ватопеда је издвојио странствовање, послушање и одрицање од своје воље. Посебно је говорио о послушању као путу духовне терапије, указујући да човеково самољубље рађа отпор, гнев, одбојност и тугу.

– Наша воља, у ствари, одржава првенствено наше самољубље. А да знате, самољубље је једна јака страст која нам ствара отпор. Ствара у нама гнев, одбојност, жалост и тугу. Драга браћо, нико од нас не треба да има било какву жалост нити примедбу према другом брату. Само за једну ствар треба да има примедбу — на самога себе”, поручио је архимандрит Јефрем. Он је и подсетио и на речи блаженопочившег старца Јосифа да је монах који има примедбу и тугу „духовно болестан” и нагласио да се одсецањем своје воље отвара простор за деловање благодати Божје. – Дајте све да се одрекнете, да одсецате своју вољу. Јер само на тај начин ће успети духовна терапија – казао је ватопедски игуман.

Говорећи о покајању, архимандрит Јефрем је истакао да плач о коме говори православно духовно предање није психолошка потиштеност, него дар Божји. – Тај плач није нека врста меланхолије нити депресије, него је дар божански. Та туга и плач који долазе од Христа стварају једну неизрециву утеху – казао је он.

Указујући на значај молитве, игуман Јефрем је навео речи Светог Јована Златоустог: –  Ако хоћеш да разумеш колико неко љуби Бога, немој да га питаш директно. Питај га, успут, колико се времена молиш? И разумећеш колико воли Бога.

Посебно место у предавању заузела је поука о послушању духовнику и старцу. Архимандрит Јефрем је подсетио на речи Светог Јефрема Катунакијског да су „старци видљиви богови”, јер се кроз њих, по благодати Божјој, открива воља Божја. Наводећи пример Светог Јефрема Катунакијског, игуман Ватопеда је испричао како је овај велики подвижник једном изгубио благодатну молитву зато што није одмах испунио послушање које му је било дато.

– Ако хоћете да имате благодат Божју, ако хоћете да нађете благослов Божји, немојте никада да се руководите само логиком. Монах може са смирењем да каже своје мишљење. Али ако старац одбије његово мишљење, а он се растужи, онда је духовно болестан – нагласио је
архимандрит Јефрем.

Говорећи о светој Литургији, архимандрит Јефрем је навео сведочанство о старцу Јосифу, који више од тридесет година није приступао светом Причешћу без суза. – Када свештеник каже: Благословено Царство Оца и Сина и Светог Духа, отвара ми се један простор и објашњава ми се кеноза, понижење Бога Логоса. И сваки пут на другачији начин – пренео је архимандрит Јефрем речи старца Јосифа.

У завршном делу предавања он је подсетио да је монаштво велики дар Божји, али и призив ка савршенству, послушању и непрестаном духовном бдењу. – Због тога, браћо ми монаси, нас очекује и треба да тежимо савршенству: ‘Савршени будите као што је савршен Отац ваш небески'. Треба да следујемо нашим оцима, да се покоравамо и да следујемо својим старцима – казао је архимандрит Јефрем.

Враћајући се на пример Светог Софронија Есешког, ватопедски игуман је нагласио да човек који истински љуби Христа постаје живо сведочанство Јеванђеља. – Наша реч, наше присуство, наш ум, наша појава - да увек буду извор надахнућа за сваког човека. Само ако Христа волимо, наш поглед, наш покрет биће сведочанство о Исусу Христу које ће се разливати у срцима свих људи који нас окружују – поручио је архимандрит Јефрем, подсетивши и на речи Светог Серафима Саровског:

– Стеци мир у срцу своме, мир Христов. А који је мир Христов? Христос је наш мир. И тада ће, без да то схватиш, они који ти буду прилазили и који буду близу тебе, пронаћи и они мир Христов – закључио је игуман ватопедски Јефрем.

После излагања оца Јефрема, митрополит Јоаникије замолио је старца да каже нешто што посебно карактерише духовност старца Јосифа Исихасте и његових ученика - неколико речи о духовној породици, духовном сродству, духовној деци старца Јосифа и о њиховој улози у обнови светогорске, односно православне духовности.

Одговарајући на питање митрополита Јоаникија, архимандрит Јефрем је истакао да је духовно наслеђе Светог Јосифа Исихасте, као и његових ученика, обележено пре свега послушањем, непрестаном молитвом и светом Литургијом.

– Свети Јосиф Исихаста, и наш старац Јосиф, који је био један од првих његових послушника и носио име свог старца, имали су две ствари: послушање и радост слушања речи Божје. Зато је стално говорио: послушање и непрестана молитва – казао је архимандрит Јефрем. Он је нагласио да се Свети Јосиф Исихаста сматра обновитељем савременог монашког живота управо зато што је поново вратио непрестану молитву у средиште светогорског подвига.

– Могли бисмо да кажемо да су три главне ствари које је старац Јосиф донео: послушање, молитва и Литургија. То је јако важно – казао је игуман Ватопеда.

Говорећи о светој Литургији, архимандрит Јефрем је подсетио и на речи Преподобног Јустина Ћелијског, који је, када су га сестре позивале у манастир због прогона, рекао: – Доћи ћу под једним условом - да ми дозволите да служим сваки дан.

– То је суштина – нагласио је архимандрит Јефрем, додајући да срце мора бити потпуно мирно и слободно од свега пролазног да би могло да осети благодат свете Литургије. – Срце мора бити у потпуности мирно, да се никада не лепи за срце једнога монаха ништа што је овоземаљско, ништа што је пролазно и оно што нас удаљује од Бога, поручио је он.

Митрополит Јоаникије на крају је заблагодарио архимандриту Јефрему на духовним поукама, истичући да је његово слово било подстицај за истрајнији подвиг, више покајања и снажнију борбу са сопственим слабостима. Благодарећи Светејшем Патријарху српском Порфирију,
Митрополит је рекао: – Хвала, Ваша Светости, на благослову и на доласку, на љубави, на труду, на жртви. Није то све лако носити што Ви носите, али даће Бог. Бог има силу, а и Ваша љубав то заслужује – да вас окрепљује Господ својом милошћу. А и наше молитве су увек са Вама, као и Ваше са нама, које нам заиста дају снагу. Хвала Вам.

Извор: Митрополија црногорско-приморска