Поводом оправдане забринутости верног народа, муслиманске заједнице и свих добронамерних грађана због најављене изградње регионалног центра за управљање отпадом у непосредној близини муслиманског мезарја и храма Светог апостола Томе на Брзави, Епархија будимљанско-никшићка објавила је следеће саопштење за јавност:

Руководећи се Јеванђељем Христовим и својом пастирском одговорношћу, Епархија будимљанско-никшићка осећа дужност да се обрати верном народу, свим људима добре воље и надлежним институцијама. Мисија Цркве јесте да сведочи истину, да чува достојанство човека, да буде глас савести када су угрожене духовне вредности и да позива на мир, правду и љубав. Управо зато сматрамо да је наша обавеза да проговоримо и онда када су у питању светиње, места вечног починка наших предака, Божја творевина и мир међу људима. Свето Писмо нас учи да је сваки човек створен по лику Божјем. Зато љубав према ближњем не зависи од његове националне или верске припадности. Господ нас није позвао да волимо само оне који мисле као ми, него сваког човека. Свети апостол Павле зато опомиње да смо „позвани на мир“, а сам Господ заповеда: „Љуби ближњега свога као самога себе.“

Из те јеванђељске истине произилази и наш став према овом питању. Православни хришћанин не може остати равнодушан када је угрожено место које његов комшија, пријатељ или суграђанин сматра светим. Исто тако, верујемо да ни припадници других вероисповести не могу бити равнодушни према православним светињама. Управо у том узајамном поштовању препознаје се истинска духовна зрелост народа и темељ сваког трајног мира.

Посебну тежину читавом питању даје чињеница да се у непосредној близини планиране локације налазе муслиманско мезарје и храм Светог апостола Томе на Брзави. Те две светиње нису сведочанство поделе, већ вековног заједничког живота људи различитих вера, који су на овом простору делили и радости и страдања, обрађивали исту земљу, градили своје домове, подизали богомоље и са истом људском надом испраћали своје најмилије на вечни починак. Управо зато сваки поступак који може нарушити достојанство једне светиње дотиче и достојанство друге. Онај ко истински поштује своју светињу, знаће да поштује и светињу свога ближњег. То није само питање верске толеранције; то је питање људске части, морала и цивилизацијске зрелости.

Епархија зато жели јасно да каже да брига муслиманске заједнице за очување свога мезарја није само њихова брига. Она је и наша брига. Као што би сваки православни верник очекивао разумевање и подршку када би било угрожено православно гробље или храм, тако је и наша хришћанска дужност да покажемо поштовање према светим местима наших суседа. То не чинимо из политичких разлога, нити из било каквог пролазног интереса, већ зато што нас томе учи Христос. 

Истовремено, једнако смо дужни да подсетимо да се у непосредној близини планиране локације налази и храм Светог апостола Томе на Брзави, који вековима представља место молитве, духовног сабрања и историјског памћења српског православног народа овога краја. Због тога ово није питање само једне верске заједнице, него питање односа читавог друштва према духовном и културном наслеђу које припада свима.

Светиње нису само грађевине, нити су гробља обичне парцеле земље. То су места на којима се земља додирује са Небом, где човек у молитви стоји пред Богом и где се са поштовањем чува успомена на оне који су пре нас живели, радили и градили овај крај. Народ који изгуби осећај за своје светиње, временом губи и осећај за сопствени идентитет, а народ који не поштује туђе светиње постепено разара и темеље сопственог моралног поретка. Зато верујемо да се овом питању мора приступити са највећом одговорношћу, мудрошћу и пажњом, уважавајући достојанство свих људи, свих светиња и свих законских процедура. Само тако може се градити поверење које ће трајати дуже од било које појединачне одлуке.

Настављајући своје вековно предање, Црква подсећа да је човек од Бога постављен не као господар који самовољно располаже творевином, већ као њен одговорни чувар и приноситељ. Свети оци говоре да је човек призван да буде свештеник творевине, онај који са благодарношћу прима дарове Божје и одговорно их предаје будућим покољењима. Зато се однос према земљи, води, шумама, храмовима и гробљима не може посматрати одвојено од односа према самом Творцу. Свети Исак Сирин учи да је истински милостиво срце оно које се испуњава љубављу према сваком створењу и које „гори за сву твар“ – за људе, за животиње, за птице и за свако створење Божје. Та мисао није песничка слика, већ дубоко богословско сведочанство да човек није позван да влада силом, већ љубављу; не да уништава, већ да чува; не да присваја, већ да служи.

Из таквог разумевања произилази и наша обавеза да чувамо не само храмове и гробља, него и простор који их окружује. Светиња никада није изолована од свога окружења. Њена тишина, њено достојанство, њен молитвени поредак и природни амбијент чине једну нераскидиву целину. Зато очување сакралног простора представља део очувања духовног и културног наслеђа сваког народа. Исто тако, дужни смо да подсетимо да питања која се тичу животне средине, здравља људи, културно-историјског наслеђа и светих места не смеју бити сведена искључиво на техничке или административне поступке. Она захтевају највећу стручност, потпуну законитост, отворен јавни дијалог и искрено уважавање становништва које на том простору живи. Одлуке које се доносе данас остављају последице које ће осећати и они који тек долазе после нас.

Зато позивамо све надлежне институције да, у духу закона, одговорности и општег добра, пажљиво преиспитају сва решења која би могла угрозити сакралне просторе, природно окружење, здравље људи и међусобно поверење које се стрпљиво гради генерацијама. Истински развој није супротстављен духовним вредностима. Напротив, сваки напредак који жели да буде трајан мора почивати на поштовању човека, природе, културног наслеђа и светиња. Посебно позивамо вернике Српске Православне Цркве да у овим околностима покажу достојанство, мир и хришћанску љубав. Исто тако, изражавамо братско саосећање и поштовање према нашој браћи и комшијама исламске вероисповести, уверени да нас управо поштовање светиња и успомене на претке најдубље повезује као људе.

И нека нико не помисли да се овде брани само једно мезарје или само један православни храм. Овде се брани много више од тога. Брани се начело да је оно што је свето недодирљиво за сваку пролазну корист. Брани се достојанство покојника, мир живих и право будућих покољења да наследе земљу у којој ће се поштовати и човек и Бог. Ово није позив на супротстављање, него на заједничко сведочење једне истине: да светиње нису препрека развоју, већ темељ достојанства једног народа. Народ који умије да чува светињу свога суседа, чува и своју будућност. Зато се молимо Господу, Цару Мира, да просветли умове свих који доносе одлуке, укрепи све људе добре воље и дарује да свака одлука буде донета у духу мудрости, правде и одговорности, на добро свих грађана, на очување Божије творевине, на заштиту светиња и на славу Божију. Амин.

Извор: Епархија будимљанско-никшићка Српске Православне Цркве