Беседа Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија одржана 3. августа 2025. године на светој Литургији у топчидерској цркви Светих апостола Петра и Павла
 
У име Оца и Сина и Светог Духа!
 
Браћо и сестре,
 
У овом одломку из Матејевог Јеванђеља видимо једну чудесну слику. Mноштво људи се сабрало у пустињи око необичне појаве, око необичног човека. To су они који су трагали за Спаситељем, то су они који су чекали Спаситеља. Али они, сабрани око Господа  у пустињи која је не само место на земљи, него и символ унутрашње пустиње која представља читаву историју људског рода, у којој се налази сваки човек који чезне за Живом Водом, имају различита очекивања. Једни су чекали исцељење, други су тражили да чују реч утехе, а трећи су очекивали Спаситеља, али не онаквог какав је Он по својој природи, већ Спаситеља који треба да реши многе и многе спољашње, материјалне проблеме и потребе који постоје. Изнад свега, они који су били припадници јеврејског народа очекивали су Месију који треба да буде не само њихов цар, већ и цар који ће под своје ноге покорити читав свет; под своје, али и под њихове.
 
И ево, налазећи се у пустињи, примајући утеху и помоћ, доспели су до вечери. А онда, баш због тога што је дошло вече и што су сви били исцрпљени, апостоли су подсетили Учитеља да народ који је ту сабран има потребу за храном и да га треба отпустити. И Господ апостолима вели: Нека остану ту, ви им обезбедите храну. Значи, Господ је подстакао апостоле да учине све што могу и преко граница својих моћи да испуне потребе оних који су сабрани. Господ подстиче апостоле да учине немогуће, подстиче апостоле да не чине само телесни труд и да резултати и плодови подвига и труда нису само плодови телесних напора, него је на апостолима да учине оно што је до њих, све што могу и више него што могу, а остало је у руци Божјој. Јер ако они, као пастири учине све што могу, онда ће плод и резултат бити управо онакав какав треба да буде. Тај резултат ће превазићи границе трудова, подвига и напора посленика и пастира, а Бог ће надоместити све што они не могу да постигну.
 
Међутим, апостоли нису разумели реч Христову, реч Учитељеву. Били су незадовољни и онда Господ пред њима, због њих и због свих сабраних, чини једно велико необично чудо. Умножио је пет хлебова и две рибе. Толико је умножио да је било нахрањено пет хиљада људи, мимо жена и деце, и још је остало дванаест котарица препуних хране – сваком апостолу по једна, да би, свако од њих, могао да настави оно дело које је Господ учинио и да, уздајући се и ослањајући се на Њега, даље хране све потребите.
 
Поред тога што је Господ показао да је Чудотворац, да за Њега не важе правила и закони природе, да Он надилази границе створеног света, и поред тога што је потврдио и показао своју љубав у односу на сваког ко Му је пришао са одређеном потребом и молитвом, Христос је ишао ка своме страдању. О томе сведочи и Свети јеванђелиста Јован, рекавши да се ово чудо десило у пустињи пред саму Пасху, тј. пред страдање Христово. Зато, поред осталог, то чудо јесте и слика Евхаристије као присуства тајне Царства Божјег међу нама и као слика присуства самог Христа међу нама; као тајна јединства нашег са Њим и међу собом. Јер као што је Господ овде умножио хлебове и то толико да су они претекли потребе у датом тренутку, а затим нахранио мноштво људи, тако и ми у светој Литургији, у Евхаристији, ломимо хлеб који је заправо Тело Христово и Њиме се хранимо. Њиме постајемо једно са Господом, Њиме постајемо суграђани Царства Божјег, учесници свега онога што је по природи Христово, а што по благодати постаје наше. У тој Евхаристији, будући да је један хлеб, будући да је један Господ Исус Христос - и ми међусобно са Њим постајемо једно. И зато се на један предиван начин на данашње Јеванђеље надовезује одломак из Прве посланице Коринћанима Светог апостола Павла, у којој он позива на јединство управо полазећи од болести од које је боловала коринтска заједница, а то су поделе и раздори.
 
Једни су се дивили апостолу Петру и поштовали његово предање. Други су пак сматрали да је учење апостола Павла најузвишеније, па су њега више поштовали и њему се клањали. Трећи су истицали Аполоса и његов дар. Делећи се тако на групе, узимали су људска предања и апсулутизујући их, постајали су поклоници оних који су се сами клањали Христу и Њега имали као узор. Више су се, дакле, поклањали њима неголи самом Господу. И зато апостол Павле, обраћајући се због те болести Коринћанима, вели да је један Господ и да је једна Црква и да смо позвани на јединство, говорећи: Молим вас именом Господа нашег Исуса Христа да сви исто говорите, да не буду међу вама раздори, него да будете утврђени у истом разуму и истој мисли (1Kор 1,10). Али то, браћо и сестре, није једноумље у смислу одсуства сваке врсте слободе. То је једнодушност, то је утемељење на Христу, то је спремност да видимо Његову вољу важнијом од своје. То је на делу испуњавање речи које сваког дана говоримо у молитви Оче наш: да буде воља Твоја, а не да буде воља моја. Иако сам некада инсистирао, иако сам некада упорно покушавао да спроведем своју вољу мимо воље Божје, оног тренутка када сам постао свестан те чињенице, говорећи речи да буде воља Твоја, Господ ми је даровао могућност преумљења и одступања од своје воље или, боље рећи, приступања преображају своје воље кроз поистовећење са вољом Христовом, са вољом Божјом. Дакле, апостол Павле јасно вели, чак и преклиње именом Исуса Христа, да сви исто говоре, да не буде раздора, него да сви буду утврђени у истом разуму и у истој мисли. А та мисао и тај разум јесте Христов разум и Христова мисао.
 
Стога, само онда када се трудимо да наш ум буде прожет умом Христовим, да наш разум буде прожет разумом Христовим, да наша осећања буду прожета осећањима Христовим – речју, када се трудимо да будемо охристовљени, онда ћемо најпре постићи унутарње смирење. Тада ћемо благодаћу Божјом добити и истинску спознају, спознају себе и спознају Бога. Али то не може без подвига, не може без поста, без молитве, без покајања, без исповести; не може без свега онога што је предање Христово и предање Цркве, а не предање човеково. Зато апостол Павле и каже: Оно што примих то вам предајем (1Кор 11,23). А од кога је то примио? Од Господа.
 
Дакле, оно што је вековима освештано у предању Цркве јесте истински и прави пут који нас уводи у тајну Евхаристије, који нас утврђује у Евхаристији и утврђује у јединству са Господом као и у нашем међусобном јединству. Нека би зато Господ дао да и ми не истичемо људска предања као важнија од предања Цркве, да се богодолично у сагласју са светим Оцима, а то значи и са њиховим животима и са њиховим учењем, и ми погружавамо у тајну Христа како бисмо Његовом благодаћу освећени и просвећени славили Њега, Његовог Оца и Духа Светога сада и увек и у векове векова. Амин.