Беседа Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија одржана 12. октобра 2025. године у храму Светог кнеза Лазара у Земун пољу

Браћо и сестре, радујем се што је Господ благословио да се саберемо данас и да служимо свету Литургију, да се молимо Богу заједно у Земун пољу, у храму који је посвећен Светом кнезу Лазару, једном од светих из нашег рода који је потврдио наше опредељење и наш избор за Христа и сам стао испред свих у том избору. Кнез Лазар је потврдио оно за шта смо се определили откад смо у личности Светог Саве постали Христов крштени народ једанпут за свагда и постали народ који иде православним путем.

И Свети Сава, као и Свети кнез Лазар, имао је слободу да бира. И Свети Сава и кнез Лазар су могли да изаберу и пут другачији од пута православног, пут који има комфор, који подразумева лакоћу, који подразумева да дозволиш себи све што ти падне на ум и све што ти је срцу драго. Међутим, најпре Свети Сава нас је определио, а онда Свети кнез Лазар и потврдио собом пут за нас и у своје време, и за наше време и за времена која долазе. То је пут уски, пут распећа, пут распећа своје острашћене воље, свога егоизма, своје самољубиве воље. То је пут који подразумева жртву, пут који подразумева крст, али истовремено и једини пут који је пут победе, пут васкрсења и пут тријумфа не воље моје, не воље људске, него пут тријумфа воље Божје, у којој важи оно што сваког дана изговарамо у молитви Оче наш: Да буде воља Твоја, а не воља наша, Да буде воља Твоја ина земљи као на небу. Зато се данас, браћо и сестре, радујемо што имамо кнеза Лазара, што је Јеванђеље Христово он учинио да буде правило нашег живота, што је реч Христову ставио у темеље нашег постојања, што је закон Божји учинио да буде мера, правило и огледало свих закона који нам се намећу да по њима живимо и да буде мера, правило и огледало сваке наше помисли, сваке наше речи, сваког нашег дела и сваке наше одлуке.

Тек у Христу ми знамо ко смо. Тек у Христу ми можемо знати шта је добро, а шта лоше, шта је грех, а шта је врлина. Христом и у Христу, поистовећујући се са Њим, видимо читав свет као дар Божји и сваког човека као нашег ближњег, као нашег брата. Свети кнез Лазар, у чијем храму смо се сабрали, то је знао и зато је свакој његовој речи, мисли и делу претходило проверавање себе Христом, претходила је молитва Христу.

Сам Господ – ево, у данашњој причи ми видимо - бира своје следбенике и позива апостоле да иду за Њим, али и тада, као и на почетку своје спасоносне мисије, као и у сваком важном тренутку који је везан за Његов живот на земљи, а и за наше спасење, повлачио се и молио се Богу. Повлачио се и обраћао се Богу молитвом да би показао да тек у молитвеном заједничарењу са Богом ми спознајемо, иако имамо мноштво избора, шта је истински и прави избор, који је избор Христов и избор који је за нас спасоносан. Господ бира апостоле, позива их да иду за Њим, позива их да буду сарадници Његови, да буду сарадници у Његовој проповеди, у Његовом сведочењу, у Његовој мисији, која је спасење људског рода и читавог света.

И ми, браћо и сестре, у Јеванђељу треба да налазимо не само инспирацију, не само пример за углед, него у Јеванђељу треба да проналазимо себе, своје место под капом небеском, да конституишемо и градимо свој живот Јеванђељем. И сви ми, улазећи у Цркву Христову, крштавајући се у име Свете Тројице, постајући чланови Цркве, тј. удови Тела Христовог, јесмо самом том чињеницом апостоли. Позвани смо да будемо сведоци Христови и то не пре свега својом речју, не пре свега оним што говоримо, него својим опредељењем и својим животом. Позвани смо да се трудимо да, идући путем Христовим, поистовећујемо себе с апостолима, да и ми будемо сарадници Његовог спасоносног дела, дела спасења нашег и читавог људског рода. То можемо једино ако читаво своје биће посветимо Христу и ако свако наше дело, сваки наш избор, започне молитвом. Зато молитва треба да буде почетак нашег дана и крај нашег дана, али и сваки тренутак нашег живота. Сваки тренутак дана треба да буде испуњен молитвом, молитвом која је пре свега благодарење Богу: Хвала Ти, Господе, на свему! Хвала Ти што сам се јутрос пробудио или пробудила! Хвала Ти на свему са чим се сусрећем током дана, јер ништа у нашим животима не бива без промисла Божјег и без воље Његове.

И нисмо ми ти који треба да процењујемо да ли је нешто требало да нам дође као погодност или као тешкоћа, као наизглед благослов или као мука. На нама је да благодаримо на свему, јер све је благослов што долази од Бога. Заправо, било да је повољно или неповољно, и једно и друго је задатак који треба да решимо, а у сваком од тих задатака треба да будемо смирени и кротки. Ако је тешкоћа, треба још присније да се обраћамо Богу на коленима и са сузама и треба да се питамо шта то Бог хоће нама да каже кроз тешкоћу коју називамо искушењем. Сигурно је да у тешкоћи треба да покажемо своју веру, своје опредељење за Христа, поверење у Њега, да не падамо у малодушност и очај, јер то су показатељи нашег маловерја, понекад и неверја.

Ако је повољно оно што нам долази, треба да будемо благодарни Богу, али да знамо да је то од Господа, да није нешто што смо заслужили и због чега треба да будемо гордељиви, сујетни, да се преузносимо у односу на друге. Дакле, у сваком случају треба да покажемо смирење, кротост и благодарење Богу. Све да нам почиње молитвом и све да се завршава молитвом, да разговарамо са Богом, да Му испружимо руку, да прихватимо оно што нам говори, да знамо да је Он ту са нама, да Му се обраћамо као најближем и најдражем свом, јер онда ћемо засигурно, браћо и сестре, као део заједнице Цркве која започиње свој живот у светој Литургији и њој се враћа, увек добити не само истински и прави одговор - јер није реч у томе - него добити утеху, снагу и наду. Тада ћемо знати да не постоји ништа што је дошло од Бога, а да ми, ако је неповољно, не можемо савладати, а ако је повољно, ако је радост и лепота, да знамо да треба да узвратимо још већим благодарењем, још већим смирењем и љубављу у односу на Дародавца и на сваког свог ближњег.

Радујем се што смо данас овде и знајмо да смо и ми апостоли. Утолико више треба да знамо да је већа наша одговорност него других и да се не поводимо за површним дневним трептајима са којима се сусрећемо. Све што нам у току дана долази с које год стране проверавајмо Јеванђељем и меримо спасењем, меримо вечношћу за коју смо позвани свако од нас појединачно и сваки други човек. На нама није да будемо судије, а поготово не да одбацујемо и осуђујемо било кога у име Бога. Није на нама да делимо правду. На нама је да сведочимо Христа, да сведочимо Цркву и да покажемо шта је Црква, а шта није Црква.

Зато, нека би Господ дао да се увек, Њему обраћајући се, сабирамо у заједници која се зове Црква, да се сабирамо у овом храму, да се причешћујемо Телом и Крвљу Господа нашег Исуса Христа и тако, постајући једно са Њим, постајемо и органски међусобно повезани, једна заједница која слави име Божје, Оца и Сина и Светога Духа, сада и увек и у векове векова. Амин.