Беседа Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија одржана 8. новембра 2025. године у храму Светог великомученика Димитрија на Новом Београду

У име Оца и Сина и Светог Духа! Браћо и сестре, нека је благословен данашњи дан и срећна слава свима! Чули смо одломак из Јеванђеља по Јовану. И у том одломку се помиње свет, и то свет у негативном контексту, па се онда поставља питање да ли је свет благослов, да ли је свет радост или је свет проклетство. У језику Новог Завета, када се говори о свету и о духу овог света, мисли се најчешће на пали свет, на свет који живи по закону греха, на свет који у свом центру има искључиво и само самољубље. А ево Господ каже да треба да љубимо једни друге и штавише заповеда, не износи напросто као својеврсну декларацију реч о љубави, него реч о љубави поставља као заповест, као закон, као правило живота, као принцип по којем они који верују у Господа треба да живе. Зато и каже да сав закон и пророци зависе више о тој једној и јединој заповести о љубави која има два смера. Један је љубав према Богу читавим својим бићем, а онда у зависности од квалитета те љубави, у зависности од тога колико је она присутна у нашем животу, колико она одређује наш живот, колико она утиче на наше мисли, наше речи и наша дела, успоставља се и гради се љубав према ближњем.
 
Једном речју, није могуће волети ближњег ако не волимо Бога, ако се не поистовећујемо са Христом, ако не идемо путем апостола Павла који говори о себи: Не живим више ја него Христос у мени. А Христос који живи у њему је љубав. У мери у којој Господ Христос живи у нама - у нама живи љубав, која онда исијава из нас у свим могућим смеровима, а наравно, концентрише се на ближњег, на човека. При том, Господ подсећа да је наш ближњи сваки човек, па чак и онај који нас третира као свог непријатеља, чак и онај који нас мрзи. Господ нас позива на то да волимо и такве. И, наравно, да то опет није празна реч. То је итекако могуће онда када ломимо и кидамо окове свог самољубља и егоизма, када превазилазимо границе свог индивидуума, када не гледамо у другом шта нам он чини, па у зависности од тога креирамо и градимо свој став према њему, него гледамо у другом ближњег, тј. гледамо икону Божју. Дакле, ми смо позвани да љубимо једни друге, да љубимо све.
 
Свет је дефинисан као живот по правилима и законима која не извиру из Јеванђеља, која немају у свом темељу реч Божју. Зато Господ и каже да тај и такав свет не може да поднесе Њега и Његову реч. Тај и такав свет Њега одбацује. И тако је, наравно, од новозаветних времена до данас, јер Господ је жив. Он је глава Цркве, Он је у Цркви. Он је у свима нама, ми смо Његови удови и све оно што свет чини Њему - чини и сваком од нас.
 
Наиме, ономе који се опредељује да живи по закону који је супротан Христовом закону и Христовим заповестима, њему Господ Христос смета. Не само да му је вишак, Он му смета и онда када нико не види да се определио за живот против закона Божјег, јер је свако саздан по слици и прилици Божјој и свако у себи носи ту слику, носи икону Божју, носи савест. И када нико не види, и када се крије од свих, а чини зло, он живи у мраку. У том мраку постоји нешто што га не само жуља, него га истински боли и истински га прогони. Зато има потребу да побегне од Христа, али пошто не може да побегне од Христа, јер је Господ свуда и на сваком месту, онда покушава да Га изагна из свог живота, да Га прогна, да Га распне.
 
То је правило од крста Христовог, од распећа Његовог, од прогона који је прошао, од понижавања, одбацивања и клевета. То је правило, то је атмосфера која постоји до наших дана. И то је нешто што је пут, уски пут Христов, уски пут Цркве Христове увек и кроз векове.
 
Али у Јеванђељу по Матеју, које смо најпре чули, Господ сам каже ученицима својим, који су се уплашили пред буром, пред буром овог света, пред буром живота, пред искушењима. Могли бисмо рећи да не треба да се плаше, да не треба да се боје, јер Он утишава буру, Он зауставља ветрове. Господ свако искушење претвара у победу, у радост, у тријумф, у тријумф љубави које нема без крста, али у којој је и васкрсење и победа. Једном речју, не можемо ми сами својим силама, својим моћима и својим напорима, али ако смо вером везани чврсто за Господа, ако је молитва наше дисање, ако је молитва наш живот, онда нема разлога да се плашимо, јер вером ми поверавамо себе Господу, препуштамо се у руке Његове и имамо поверење у Њега да Он најбоље зна којим путевима треба да идемо, какве радости, лепоте и животне садржаје треба да стичемо, али и кроз каква искушења треба да прођемо. Једно без другога не постоји и то је заправо једна и јединствена радост.
 
Зато је наш народ, који је кроз историју увек веровао Господу, у најтежим моментима изговарао речи Срб је Христов, не боји се смрти, тј. не боји се никаквог страдања, никаквих тешкоћа и искушења, јер то заправо и не постоји. Постоје само задаци, постоје послови које треба да обавимо. Да ли су они лаки или тешки - о томе не треба да размишљамо, него треба да се окренемо себи и да све своје снаге, духовне снаге и дарове које смо добили од Бога, упрегнемо како би смо обавили свој посао. А кад то учинимо онда не само да нисмо сами, него Господ још безброј пута више додаје и чини са нама и уместо нас. Такав је био сваки светитељ Божји. А сваки светитељ Божји, онај коме се обраћамо молитвом, јесте истовремено и пример за углед.
 
Такав је био и Свети Димитрије, кога данас славимо. Он је живео у свету који је почивао на законима који нису били сагласни са речју Христовом. И у таквом свету је чак имао високо достојанство, славу, моћ, богатство, све. Међутим, задатак му је био да изгони Оног који том свету смета, а то је Христос, да прогони Оног који својим присуством сведочи о томе какав је тај свет. Како каже Господ: Да нисам дошао не би греха имали. Да Господ није дошао ми не бисмо знали шта је истина, а шта је лаж; шта је лепо, а шта је ружно; шта је грех, а шта је врлина; шта је правда, а шта је неправда. Међутим, Он је дошао и само Његово присуство, рекли бисмо данас, само постојање Цркве Његове сведочи о томе какав је то свет који бира да живи против Христа. И не само то, него само то постојање смета том и таквом свету и зато се бори против Христа и против Цркве Његове, против заповести Божје, против, како данас кажу, вредности о којима Црква сведочи.
 
А Свети Димитрије је имао све. Међутим, био му је задатак да прогони хришћане, а он сам је био онај који је веровао у Христа. И не само да их није прогонио, него је проповедао Христа. Због тога не само да је остао без свега онога што је имао, без достојанства, без славе, без моћи, без богатства, него је и пострадао Христа ради. Знајући да смрт не постоји, да су Царство Божје и вечност присутни овде и сада и да смо овде и сада позвани, ако смо верни Христови, да живимо ту тајну. Он је то могао, јер имао веру чисту, снажну и непоколебиву. Могао је, јер се молио Богу. Могао је, јер се трудио да живи врлински, да испуњава закон Божји. Све што је он могао може и свако од нас не ослањајући се само на себе, него и на молитве Светог Димитрија и молитве свих светих, али пре свега на љубав и благодат Једног у Тројици Бога, коме нека је слава сада и увек и у векове векова. Амин.