Беседа Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија одржана 15. децембра 2025. године у храм Светог Саве на Врачару приликком дочека ученика Техничке школе Никола Тесла из Вуковара
 
Помаже Бог свима. Добро дошли у Београд. Добро дошли у храм Светог Саве, због чега се посебно радујемо. Добро дошли у заветни храм свих православних Срба. Не постоји боља тачка и боље место за сусрет нас православних Срба, али ни боље место на које можемо угостити неког који је другачији. Зато што је Свети Сава светитељ, а светитељ је човек кроз којег дејствује благодат Духа Светог. Он је сведок Христов и самим тим неко ко нас узводи Господу и ко указује на Њега, а то чини начином свог живота.
 
У личности Светог Саве тај показатељ је врло јасан и једноставан, сваком и разумљив и прихватљив, јер је Свети Сава показао да је човек личност и целина и да се не може схватати и сагледавати само из једне перспективе, макар то била и најбоља могућа перспектива. Ако га гледамо са аспекта душе, не можемо све познати о човеку нити можемо све изразити на тај начин када хоћемо да говоримо о човеку. Ако га узмемо са спољашње, материјалне стране у разним аспектима и комбинацијама ни то није довољно да се разуме и у потпуности схвати човек.
 
Свети Сава даље показује шта је здрав човек. С једне стране, човек је комплексно биће, а с друге стране у његовој комплексној структури постоји хијерархија вредности, тј. постоји оно што је на првом месту и оно што се изводи и следи том првом месту. Изводи се из првог места и следи првом месту. Свети Сава је показао да је и душа човекова и тело његово потпуно и целовито и функционише исправно и здраво када је утемељено на духовном, када има за циљ духовно, а то значи када се на првом месту у животу личности, у нашем случају у животу Светог Саве, постави Бог и када се ослушкује шта то Бог хоће од нас.
 
Духовни живот је труд да оно што чинимо буде у складу са вољом Божјом, да желимо да чинимо оно што ће Бога обрадовати. И Свети Сава је то показао. Он је био царског рода, владарског рода. Дакле, могао је да има све што може да замисли човек оног времена. Његов отац је зидао и храмове, тако да је могао да задовољи и своје унутрашње, душевне и духовне потребе. Међутим, он је разумео да и једно и друго добија своју пуноћу и свој смисао и остварује свој циљ онда када се човек у потпуности посвети Христу. И зато се у раној младости, ослушкујући призив Божји, одазвао том призиву и отишао у Свету Гору и показао да неко ко одлази из света и хоће да буде монах не подразумева да се не брине о онима који су остали у свету. Дакле, показао је да њему није стало да он доминира, да му није било стало до моћи, али истовремено је показао да му је било стало до љубави, да испуни заповести Божје. И зато отишавши у Свету Гору, узрастајући у духовном животу, заокруживши оно што је Бог од њега очекивао, враћа се у свој народ и брине се о организовању спољашњег живота. У оним временима труди се да организује школе, да организује просвету и болнице, бави се привредом, али истовремено и зида храмове и организује своју Цркву као једну, јединствену унутар свог народа.
 
Дакле, велики је благослов и радост да се не само сећамо тих историјских догађаја везаних за Светог Саву, него да разумемо да је собом и својим начином живота Свети Сава једампут за свагда трасирао пут и живот свог народа. Трасирао га је тако што га је оријентисао према православној вери и учинио да та православна вера буде амбијент и атмосфера свеукупног живота нашег народа у свим временима и у свим просторима. Православна вера је уобличила оно што ми јесмо данас, оно по чему ми познајемо себе и оно по чему се разликујемо од других. Међутим, православна вера је учинила то због тога што је Јеванђеље поставила у центар нашег живота, подсећајући да су најважније две заповести које се своде на једну једину, а то је заповест о љубави, заповест да волимо Бога читавим својим бићем. То значи да се трудимо, како малопре рекох, да чинимо оно што знамо да ће Бога обрадовати. У том нашем труду добићемо хиљаду пута и безброј пута више благодаћу Божјом и где знамо и где не знамо.
 
Друга страна те једне заповести јесте да волимо ближњег као самог себе. Притом, православље нас подсећа, а и Јеванђеље нам сведочи, да је ближњи сваки човек без обзира како се он у односу нас поставља, да ли он нама чини непријатељство, да ли он себе види као наше непријатеље. Ми остављамо Богу, молећи се и за такве, да Бог суди знајући да ће свако од нас дати Богу одговор за оно шта је он чинио другом, а не шта је други чинио њему, тј. ми знамо да ће Бог нас питати шта смо ми другима чинили без обзира ко су они, а да ће друге питати, на начин који је опет само Богу знан, шта су они чинили и другима и нама. На нама је да се молимо за све и да се трудимо да свима сведочимо Христа, а то значи љубав, јер ми потврђујемо и показујемо колико смо верни Христу кроз наш однос према другом. То је наша православна вера. Она подразумева понекад тешкоће, неку врсту ношења крста и распећа, али ако истрајемо, знајући зашто то чинимо, знајући да то чинимо Христа ради, Бог нас онда никада неће оставити.
 
Хвала Богу да смо се овде сабрали. Радујемо се кад нам дођу људи из било ког краја, али посебно се радујемо кад нам дођу људи из крајева у којима ви живите, из Славоније, из Лике, са Кордуна, из Далмације, из свих крајева Хрватске. Кад кажемо да се посебно радујемо, мислимо пре свега на себе лично. И ја сам емотивно везан за те крајеве. Као што знате, служио сам тамо, а долазио сам и долазићу кад год могу и у ваше крајеве. Више пута сам био тамо и сад је ред био на вас да дођете до Београда.
 
Ми вам желимо да будете добри хришћани, добри православци, прави православци, а да онда на тој својој вери градите и свој народни, национални идентитет, своју посебност на начин да немате страха и комплекса, да најважнији и највећи дар који смо сви добили од Бога – љубав – посведочите кроз своје дарове, кроз своје таленте, кроз своје посебности, да дарујете и обогаћујете друге са којима живите, а у исто време, без комплекса и страха, да будете отворени, да примате све што ваља са било које стране да долази, јер ако ваља онда не може бити да није од Бога. Све што је добро, каже један од светитеља, све је то Христово, јер мимо Њега и изван Њега не постоји добро. Зато треба и ми себе добром које долази изван нас да обогаћујемо и да друге обогаћујемо собом.
 
Хвала на љубави и владици Херувиму, вашем епископу, који се труди да буде прави Пастир добри свом духовном стаду, тј. вама и који заједно са вама јесте наша Црква. Трудите се колико можете да будете увек уз њега, да слушате то што говори, а и он се труди и трудиће се да служи изграђивању Цркве, изграђивању јединства међу нама и спознаје да смо сви једни другима потребни, да нико не може казати да је сам себи довољан. Добро сте дошли! Нека вас све Господ благослови!